Шта ће бити када се спусте завјесе?

upitnik

Већ пар дана се осјећам као Алиса. Као да сам упала у неку земљу чуда, у паралелни свемир и сваке секунде очекујем да се однекуд појави гигантски бијели зец! Нема зеца, али зато чуда извиру на све стране! Довољно је само притиснути црвено на даљинском управљачу.

Која год информативна емисија да је на менију чуда се ређају. Отварају се школе, вртићи, зграде. Дијеле се подстицаји, награде, сјемена. Нека само рађа! Троши се државни новац на предизборну кампању и искрено се чудим како није дошло до повећања пензија или макар обећања. А за све оне пензионере који чекају, чврсто вјерујем да ће исплата почети у петак, чисто како би остала што свјежија у памћењу приликом заокруживања гласачког листића.

Онда ту искаче бијели витез! Доноси правду, мир и благостање за све. Није баш наочит као витез, али је у главама многих сјајнији од супермена. У то сам се лично увјерила, и не могу да вјерујем да неко тако фанатично може да поштује неког политичара. Није ми јасно, а нешто сумњам да није баш ни нарочито добро по здравље.

Добро је за људе, они јадни чекају сваке изборе да се овајде. По принципу дај шта даш ионако немамо шта да изгубимо. Дајемо своје гласове за комадић асфалта. Вијећамо која би улица могла доћи на ред ове године, а асфалт на оној од прошлих избора је већ почео да пропада. Много мање бајки и бијелих зечева када искључимо телевизор.

И не могу да вјерујем колико мало цијене наше мозгове и наш интелект. Колико мало мисле да можемо да апсорбујемо и разлучимо? Колико мало познајемо прилике у којима живимо па да можемо да помислимо да ћемо преко ноћи постати развијенији од запада.

Кога год ових дана позовете, заузет је! Или лијепи плакате или се припрема за изборе! За комисије, посматраче! Или лобира, жица гласове, мољака, скакуће као онај Алисин зец!

Драматичности доприносе хеликоптери, пилоти, нове униформе за полицију, аута, све смо то утресли у овој предизборној години. У предизборним данима мира и благостања. Још само да однекуд искочи дебељушкасти Деда Мраз и помислићу да сам у божићном филму А продукције.

Као да смо дио неке велике циркуске представе гдје сви жонглирамо, ходамо по жици и успјешно маневришемо чекајући последњи чин.

Плашим се онога што ће се десити када се спусте завјесе.


Гдје је моје извини?

Када ме неко класификује као Босанку подигне ми се коса на глави. Да ствар буде још гора то углавном најрадије и најчешће чине „моја браћа“ из сусједне Србије. Ми њих зовемо Срби. Не зовемо их Србијанци. Они очигледно нису толики визионари.

 

Ја се никада не бих изјаснила као Босанка. Обично се изјашњавам као Јелена. Ако неко баш инсистрира рекла бих да сам Српкиња. Живим у Републици Српској. Баш ме брига хоће ли она икада бити независна држава. Али нисам Босанка. Моја држава није Босна и Херцеговина, иако ми тако у пасошу пише. Па шта? Ни они Срби који живе у Њемачкој нису Њемци, зашто ја морам бити Босанка? Нисам, и квит.

 

Ја не навијам за репрезантацију Босне и Херцеговине. Ја нисам националиста. И моји прави пријатељи то знају. Знају да поштујем свачије, али се не постовјећујем са свачијим. Имам своје. Своје наслијеђе, културу, вјеру и обичаје. Свој језик.

 

И зашто да сад форсирамо ту државу у којој нико као таквој не жели да живи? Како је могу да волим државу у којој у њеном главном граду не смијем да зовнем Немању, а да ме петоро људи није погледало попријеко? Гдје ме док улазим у цркву посматра десеторо очију. Је ли то нека слободна демократска држава? Ја се слободније осјећам у Њемачкој, него у тој „својој“ земљи.

 

Исто тако, неки моји пријатељи кажу да им није пријатно да дођу у Бањалуку. Осјећају да је то српски и националистички град. Поштујем њихове осјећаје. Не разумијем их, али поштујем. И како као такви уопште можемо да функционишемо?

 

Како док припадници мог народа ходају около и извињавају се за злочине које смо ми Босанци, Босански Срби или како нас све накарадно зову починили. Стиде се неке „жене у тамној одјећи“. Осјећају патњу тог народа над којима смо ми извршили агресију.

 

Идите дођавола! И ви и ваша држава! И ваше извини!

 

Гдје је моје извини?

 

Гдје је извини за све непроспаване ноћи? Гдје је извини за трауме из дјетињства? Гдје је извини што се и данас тресем на звук сирене? Гдје је извини што сте ми узели све? Гдје је извини што се не сјећам свог оца? Гдје је извини за све оне недељне ручкове са крњом фамилијом? Гдје је извини за све Божиће? За додјелу дипломе? Гдје је извини што сте ми отели дјетињство?

 

Гдје је моје извини???

 

Ја нисам човјек. Ја нисам жртва. Мени су неке жене „жртве рата“ са друге стране рекле да о рату не могу да причам, јер сам била клинка па га се не сјећам. Ја се рата сјећам сваки дан. Сваки дан је подсјетник на нешто што ми фали, и заштa никад нисам добила извини. Док ви инсистирате да се не заборави, ја желим да заборавим, да не патим, али не иде.

 

Није да би ваше извини промијенило ишта. Није да ми ишта значи. Није да ми и треба, јер опроста нема.

 

Али ето, чисто ме занима: гдје је?

 

Или се извињавамо само за оно што се кајемо? А ви, кајете ли се?

 

 


Још увијек чекам владавину народа

direktna-_demokratija_san_ili_nuznost

Не сјећам се много ствари из свог раног дјетињства. Психолози би вјероватно рекли да сам их због поприлично турбулентног дјетињства потиснула, а ја не размишљам много о томе. Не сјећам се, па шта?

Има једна слика које се сјећам. Не знам зашто баш ње, не знам ни како, али ето, сјећам се. Друг Тито. Маршал. Петокрака на глави. Сјећам се и зида на којој је висила. Касније се сјећам да смо је однијели на село. Вјероватно када друг више није био међу живима, а и када оданост њему није била императив. Али нисмо је бацили, уништили и запалили, само смо је пренијели на неко друго мјесто. Једном друг увијек друг.

Моји родитељи су вјероватно били чланови партије. Мајка јесте, оца нема да га питам. У нашу кућу је долазио и свештеник. Ваљда нисмо били радикални другови и другарице. Али, ето, волио се маршал, волио се Иво Лола Рибар, волио се и свевишњи. Имали смо све књиге о партизанима. Све књиге о Титу. Сјећам се и данас.

Сјећам се да су касније људи говорили како је комунизам био лош. Како и данас испаштамо због последица Титове политике, и како су задужења била огромна, па сад ми плаћамо цех. Како није било слободе. Како је владало политичко једноумље и једнопартијски систем. Маршалова је била последња.

Сада кад већ и сама могу да мислим и промислим о политичким приликама контам да се нешто баш и није много промијенило. Промијенило се само оно што је обичним друговима ишло у корист. Само су нестала радничка права. Ово једноумље, овај култ личности и недостатак политичког плурализма је и даље на снази. „Слободни смо“, повикаће неки. Јесмо, слободни смо да се учланимо у коју год желимо партију, и тако стварамо. Тако љетујемо, тако напредујемо у каријери, тако живимо. Као поданици неког малог Тита.

Тамо смо имали бар једног Јосипа, па смо знали. Или га волиш или не волиш. Или се усуђујеш да кажеш да га не волиш. У мој кући се никад није псовао Тито. Није ни Бог, да одмах разјаснимо. Данас не знаш којем маршалу да се приклониш, а којег да опсујеш. А сви снажнији и сујетнији од самог Тита. А Броз је био појам. Сјећам се једне анегдоте из Кустирицине књиге како су Сарајлије неку изванредну ствар звали Тито.

Ја не знам, али чини ми се да су моји родитељи били срећни. Обични људи нису преживљавали. Усудила бих се рећи да су чак живјели. Могли су у једној години да купе и капут и чизме. Да оду на море. Данас не може ни на кредит.

Жене су смјеле да рађају дјецу. Нису се бојале отказа. Данас могу „слободно“ да се моле Богу, и исповједају абортусе почињене у име и славу капитализма. Нико ти ономад није бранио да волиш Бога. Ионако се са љубављу не мора парадирати. Није било много популарно као данас. Да носиш крстину око врата, а убијаш људе, вараш супруга, тучеш дјецу.

Сва се срања пакују под демократију и људска права. Каква права? Неким немислећим бићима уопште не треба ни дати могућност да бирају, јер врло често и не умију.

Данас у слободном капиталистичком систему можете слободно да се пријавите на биро. Да ударите полицајца. Да опљачкате кућу. Да покрадете народни новац и одете на мини-брејк у затвор. Некада се знало шта је милиција.

Данас ништа није слободно. Свака слобода може скупо да вас кошта. Не бих ја смјела да оплетем по Другу да сам живјела у оно вријеме. Али многи не смију ни данас да кажу било шта што се противи једноумљу. Никад не знаш каквом малом Титу ћеш у будућности морати да исповједаш своје гријехове почињене у част слободе.

Ја још чекам владавину народа. Научише ме да је то демократија.


Џаба су жене палиле брусхалтере

nrznja-rodnog-feminizma-277x300

Жене су се вијековима бориле за своја права. Жељеле су да буду једнаке као мушкарци. Да имају исте могућности, исте слободе.

Нама је то данас нормално. Ми нисмо морале да се боримо за право гласа, право на рад, право да смијемо изаћи из куће без пратње мушкарца. Нама је нормално да смо слободне. Да радимо шта желимо, када желимо! Док пишем овај текст ни самој ми не може пасти на памет шта је то све женама ономад било ускраћено, а што ми данас имамо. Толико су те ствари које слободно можемо да радимо „нормалне“ да ми није ни јасно да су икада могле бити табу. А врло често заборављамо да „тамо негдје у свијету“ постоје жене које се боре са ограничењима. Које бивају каменоване. Које немају право на образовање.

Жене у нашој држави себе највише ограничавају. Спутавају. Сврсатавају у калупе. Од тога ми се диже коса на глави.

Много је примјера, на око небитних. Један од оних који увијек узрокује да ми се у желудцу нешто окрене је „мој муж“. Не мој, ја мужа немам. Али моје удате пријатељице никад не изговарају име мушкарца са којим су у браку. Он је „муж“. Као да је муж пресудна ствар за функционисање. Трофеј, па је битно истаћи да га посједујеш. Или још горе „мој човјек“. Као да жена није човјек? Мужеви ће тако узварити па ће рећи „моја жена“. Одједном више ниси Јелена, него си „његова жена“. Можда је некоме и слатко, симатично, али постоји много љепших начина да некоме искажете љубав.

Тако жена губи дјелић свог идентитета. Када постане родитељ (што је да се разумијемо њена прва и основна улога), она постаје мама! Сви је зову мама! Не само дјеца. Зове је и супруг, комшије, родбина. „А гдје ти је мама“. Или када муж ослови жену: „Еј мама, …“. Хорор.
До времена када постане бака сви су већ заборавили и како јој је било име. Сада је баба или ако је имала среће бака.

Највећа трагедија у свему томе је да се жене саме врло радо сврставају у ове улоге и у њима уживају. Али ако у животу једино желите да будете „мама“, да су ваша једина тема „дјеца“, а ваш једини посао „брига о домаћинству“, отишли смо корак уназад у односу на Клару, Розу и остале жене које су жељеле да буду једнаке.

Џаба су оне марширале за наша права, палиле брусхалтере, жене не желе да буду еманциповане. Да желе, не би своју егистенцију заснивале у рукама мушарца него би је обезбиједиле за себе. Врло добро знамо и да могу и да умију. Не би биле пратиоци, већ партнери.

Један од примјера наше заосталости је и тај да у појединим срединама жене свештеника не могу да раде. Забрањено им је. О томе, како сам сазнала, одлучује епископ. Значи, њена једина улога и посао је да буде жена свештеника. Да о великим празницима спрема богате трпезе, буде смјерна и поштена. Вјероватно се и подразумјева да мора да има барем троје дјеце. Нећу ни спомињати да се ни она не ословљава својим именом. Она је попадија. Трагедија нашег друштва је у томе што се за ту титулу младе дјевојке отимају. Високообразоване. Радо ће своје дипломе гурнути у фиоку и бити „његова жена“.

Не мислим да жена треба да живи сама, да треба да се бахато и развратно понаша, да не ужива у мајчинству, али одбијам да вјерујем да је то једини смисао нашег постојања. Не желим да будем само нечија жена.

Неколико пута у животу су ми добро повукли живце са том тематиком. Први пут је било када су ми рекли „да морам да пратим свог мушкарца“, иако сам научила да ходам са годину и по, а нас двоје углавном ходамо скупа. Други пут је било када су ми честитали на завршеном факултету ријечима: „И да се оствариш као мајка“. Мало је фалило да се дотичну пошаљем тамо одакле се она остварила.

Што ме доводи до тога како је жена забрањено да псују. Није пристојно, нити културно. Није ни пожељно. Али када ми кажу да не смијем да псујем јер сам жена, дође ми да поменем све и једну псовку које се мозак може сјетити.

Женски послови, женски разговори, женске теме, литература за жене, ни у пола не би били толико страшни да им заједничка карактеристика није испразност.

Колико год су се наше претходнице бориле да буду једнаке, ми се данас боримо да будемо не само мање једнаке, него и мање вриједне. Испразне и смијешне. Лутке на којима ће висити гардероба. Лица која ће се шминкати. Утробе које ће стварати потомство. И најбитније да будемо „његова жена“!


Шта је дијете без тате?

Middle-finger-emoticon

Не прође дан, а да не чујем: „Средио му тата“, „Ма његов тата је доктор“, „Њен тата је директор“, „Миланин тата је имао нека познанства“. Кључ за све у нашој држави је изгледа „тата“. Лоше вијести за мене!

Шта ћемо ми који немамо тату?

Ни директора, ни курира, ни пекара. Никаквог. Нема тате. Тате нема, нема ни нас. Бар нас нема на мапи оних који ће постићи успјех. Који могу да постигну било шта. Можеш ти да се тргаш и мучиш, да се пењеш уз степенице и брда, али док дођеш до оне гдје ти треба тата да ти да руку.

Није све изгубљено ако имаш маму. Али не било какву маму. Не ону маму која је морала да буде и мама и тата, која је морала да ради најобичније послове да би ти успио да преживиш у том свијету без тате. Маму као што је Миланин тата! Немаш ни такву маму? Добродошао у свијет нас који ћемо да пузимо и да се пењемо једну степеницу горе, двије доле. Па ко дуже издржи!

Нема везе што је тај мој тата (и хиљаду других тата) дало животе док су ове горе тате сакривали своја дупета. Немаш тате, немаш ни права гласа! Немаш ни некога да те погура на конкурсу, на факултету, на испиту, у реду код доктора, на возачком испиту. Иако нас ни чињеница да их имамо не би довела нигдје преко реда, јер су те тате којих нема били углавном поштене тате.

Схваташ ли ти државо колико си напреведна? Јадна и лицемјерна?

Наше тате ти требају када требаш да сакупиш неколико политичких поена, гласова на изборима, и када требаш да покажеш милосрђе. Да покажеш како си добра, поштена и праведна.
Требају ти тате, али не и ми! Ми ти, врло ријетко, затребамо у неким твојим организацијама, чисто да будеш још мало праведна и коректна. Али и ту бисмо требали да се приклонимо нечијем туђем тати обично функционеру неке политичке партије.

То ти је као кад те у школи малтретирају дјеца. Тебе једног њих пет. И нема ко да те брани од неправде. Тако се ми боримо с тобом. Нема никога да ти у лице врисне да је доста тебе, доста њих, доста њихових тата. Нас се не бојиш, а можда би требала!

И зато ми се гадиш. И ти и они! И њихове тате!

Нестаће и тата.

А шта ћеш ти?


Сви смо ми проститутке

Слика

 

Од када је свијета и вијека било је и проституције. Продавало се тијело у замијену за новац. Најстарији занат. О занату као таквом, не бих много. Оно што ме фасцинира јесу његови савременији облици. Оно чему данас свједочимо гдје се за новац може купити апсолутно све.

 

Од љубави до пријатељства, кумства, нових левиски и кубанских цигара. Све је не продају. Скупље или јефтиније, али се продаје онима који желе да купују. Ко нема пријатеља – нека га купи. Ко воли да плати за љубав, нека му. Али је поражавајуће да се данас купују и продају мишења.

 

За одређени износ новца данас готово можете наговорити свакога да мисли као ви. Да прича оно што ви желите причати. Да обликује онако како он сматра најбољим и за себе најпогоднијим. Не би то било толико трагично да се не дешава у оним професијама у којима је то недопустиво.

 

Сјећам се разних подебљаних ријечи из својих уџбеника на студију новинарства: истинитост, објективност…објективност, објективност!!! Мени се тако урезивала у памћење и због тога сам вољела то новинарство. Због истине! Због објективности! То је дјеловало као мјесто гдје царује правда.

 

Занимљива је чињеница како све те ствари које вас уче на факултету морате да заборавите када крочите у неку редакцију. Уредник постаје ваш Харолд Ласвел, он диктира шта ће вијест да садржи и како ће да се пише. Исти тај уредник вјероватно никад није ни чуо за Ласвела.

 

Најгоре од свега је то што је и мојој неписменој баби данас јасно ко финансира који медиј. Барем када су ови електронски у питању. Да зна да чита, провалила би и ове штампане. Само се баба мало прерачунала па не зна да ми плаћамо и наш Јавни сервис, иако се то ни по чему не би дало закључити.

 

Дневник „наше“ телевизије дјелује као ода владајућој структури. Све је дивно, красно, афирмативно. Не сјећам се да сам икада видјела неку вијест која је владајући структуру ставила у неки негативан контекст. Рекла бих да је готово немогуће да су савршени, јер напросто само су људи. Али ако гледате „нашу“ телевизију могли бисте стећи дојам да су богови. Безгрешни, савршени и препоштени, нереални. Једино што недостаје су нека звона и ореоли изнад њихових главица.

 

С друге стране опозиција овој телевизији је БН телевизија. Ту су ови горе анђелци црњи и од самог ђавола. Најгори, најнепоштенији, најгрешнији. Читав дневник ове телевизије се своди на пљување владајуће структуре. Опозиција се обожава, претвара се у безгрешна бића накићена суперлативима.

 

Да ли је то нормално?

 

Ако ови политичари имају неке особе који се брину о њиховом имиџу требали би озбиљно да размисле о слици коју стварају, и да у њу убаце мало људскости.

 

Да је правде и нормалног извјештавања о појединцима би се писало онако како су тај дан дјеловали. Ако су учинили нешто хвале вриједно требало би се у свим медијима појавити тако! Тако здрав разум налаже.

 

Једном приликом сам остала шокирана када сам видјела пословну понуду једног портала. „За афирмативне текстове о вашој установи на седмичној бази „толико и толико“, на мјесечној „толико“….“ Јесам ли ја нека Алиса залутала у земљу чуда или сам негдје добро заостала? Не знам. Шта ако афирмативни текстови о установи не постоје? Они ће их за поприличну суму новца измислити. Само нагађам.

 

Разумијем ја да се сви ми у овом тешком времену проституишемо за плате. Да врло често своје мишљење морамо задржати за себе како не бисмо ишли уз длаку руци која нас храни. Разумијем и да се врло често смијемо када бисмо најрадије плакали, или некога добро ошамарили. Све ми је то разумљиво.

 

Али, не и медији. Они не би смјели! Они треба да буду у служби истине, у служби грађана, а не у служби политике. Ко није био спреман са тиме да се носи није требао ни да се лаћа мача.

 

Новинари и уредници се мијењају са директорима телевизија, али тако да они који су до јуче били на водећим позицијама са новим руководством не раде више ништа. Ваљда јер не подржавају њихову верзију истине. Опет нагађам.

 

А исти ти новинари у потрази за својим информацијама врло често забораве да кажу добар дан. Као лешинари спопадају и за најбезазленију анкету, а приступ им је гори од приступа инспектора у полицијској станици. Шта је са културом дијалога и комуницирањем?

 

Иако лично нисам љубитељ нашег предсједника, било ме је срамота што ми на дипломи пише дипломирани новинар када сам видјела чувени клип „неровозни Додик“ и новинарку која га је у Бијељини у стопу пратила. Да би се након што је крајње дрско и непрофесионално трчала за највишим званичником једне државе као бакица на пијаци кесерила са Бобаром.

 

 

Биће да је опет до мене, и ненормалног микросвемира у којем ја живим, али одбијам да повјерујем да је нормално да се на насловној страници једног дневног листа рекламира прашак за веш.

 

 


Када би нам стварност била праведна

tunel

Кажу у народу: имаш главу, па мисли. Понекад бих вољела када глава не би била толико мислећа, када јој не би нон-стоп мисли позване и непозване долазиле, али онда се ни редови не би исписивали. Кажу да је „златна свака која остане за зубима“, али моји зуби увијек нађу начин да испусте те златне.

Често боравим у студентском кампусу, срећем студенте, присјећам се својих дана. Потајно им завидим док их гледам како безбрижно пијуцкају кафу или пиво, листају скрипте и књиге и мисле да их тамо ван капије тог студентског кампуса чека нека свијетла будућност ако ревносно буду ишчитавали странице и странице бескрајно досадних и непотребних штива.

Не желим да кажем како су они смијешни. Сви смо били на том мјесту када смо дозвољавали себи да заборавимо гдје живимо. Када смо се усуђивали да сањамо и маштамо. Да се надамо да је Република Српска мјесто праведности и поштења. Гдје се са трудом и радом све може постићи. Вољела бих да је старност таква! Праведна!

Вољела бих да моји пријатељи нису отишли свуда по свијету у потрази за било каквим пословима! Вољела бих да се послови добијају и обављају праведно, макар то значило да прва ја не добијем посао који не заслужујем. Вољела бих када паметни и талентовани људи своја радна мјеста не би морали обезбјеђивати учлањивањем у различите политичке партије.

Било би лијепо када се конкурси за посао не би расписивали за одређене појединце. Конкурси који су толико очити да у њему једино није наведена боја очију, висина и килажа појединца за којег се конкурс расписује. Било би и више него лијепо када не би постојао толики јаз између приватног и државног сектора приликом запошљавања и обављања послова. О разликама у плати је сувишно и говорити. Било би идеално када би човјек био плаћен у складу са тежином и обимом посла који обавља, и када половину свог радног времена не би проводио испијајући кафе, листајући магазине и чаврљајући са Маријом о новом козметичком салону у граду!

Било би нормално када високообразовани људи не би радили као трговци, а још би нормалније било да те трговачке плате и плате обичних радника нису на нивоу социјалне помоћи. Било би нормално када би се укинули факултети за које не постоји потреба на тржишту рада, јер дипломцима чинимо медвјеђу услугу образујући их за профиле који су апсолутно непотребни. Било би нормално да ме људи не питају да ли ми се уплаћују доприноси и имам ли плату. И још би нормалније било да се не чуде када им одговорим потврдно.

Било би праведно када тржиште рада не би дозвољавало свакоме да буде новинар. Посебно када имате образоване новинаре на бироу. Оне који су спремни да се ухвате у коштац са свим неправедностима и прљавштина која та (некад племенита, вјеровала сам) професија носи са собом. Понављам ову тврдњу по хиљадити пут, али је толико апсурдна да не могу да одолим.

Било би…

Зато увијек волим да се вратим студентском кампусу. Гледајући младе људе пуне духа и елана и ја почињем да вјерујем да су чуда могућа. Да ће једног дана иза капије тог кампуса заиста да их чека боља будућност за коју се боре! Да ће труд и одрицања да се исплате. Да ће најбољи да побједе оне са „најбољим“ познанствима.

Волим да вјерујем у то!


Прати

Добијте сваки нови чланак достављен у ваше поштанско сандуче.