Не буди миш!

pst

Питам се понекад ако нас наши преци гледају шта виде? Ја бих се кладила да виде једно велико ништа! Шта Вук помисли када двјесто година касније види неписмену свјетину? Шта ли мисли Андрић када види „интелектуалну елиту“ како се мучи да састави реченицу? Шта помисли наш савременик Матија Бећковић када види младе људе и вриједности које његују. Тијанић је јасно рекао шта он о томе мисли!

Само млади данас имају проблема да изговоре оно што мисле. Није ми јасно зашто? Можда зато што не мисле? Много би ми било лакше то појмити него да не мисле ради неког интереса. А то је најчешће разлог!

„Пст, чуће неко“, као мишеви из рупе док им само њушка вири. „Немој о томе писати, ко зна ко би могао прочитати“, додаје мишић из друге рупе. „Тако се никада нећеш запослити“, додаје трећи. Страшно! Тужно! Млади више немају мишљење ни о чему! Некада је омладина била покретачка снага друштва. Када би неко зарадио статус академског грађанина он би понос своје заједнице. Данас више друштвене свијести и бунтовништва има деда из комшилука од некога ко је завршио факултет. А тај деда је свој живот већ заокружио и привео крају. А шта ћеш ти?

Куда ти идеш са својим полтронским ставовима и сагињањем главе пред сваким за кога си помислио да је изнад тебе? Гдје су твоји ставови? Јеси ли спреман да их браниш? Или ћеш их продати за неку удобну фотељу?! Док не дођеш до тога да ти ништа није остало. Да не знаш ни ко си, ни о чему мислиш, ни како више требаш да мислиш!

Разумијем ја шта значи немати. Разумијем и да не треба живот подредити идеалима, на уштрб своје породице. Под сваку цијену. Али не морамо под сваку цијену заборавити да мислимо. Да постојимо. Не морамо дозволити да нас неки много лошији уче како да будемо добри.

Не говорим ја о револуцији, о неким претенциозним идејама, говорим о свакодневним стварима. Шта мислите о незапослености младих? Ништа. О сиромаштву? Ништа. О корпуцији? Опет ништа. О томе што свако јутро срећете човјека који копа по контејнеру? Ништа. Је ли вам га жао? Је ли у нама остало ишта људско или смо и то продали?

И зато не волим кад ми се диве! Када ме питају како имам храбрости да нешто кажем. Нешто тако обично и свакидашње. Увијек сам сматрала да је то моја обавеза! Да каже због оних који то више не могу. Због оних који својим дјелима показују али не умију. И зато немојте молим вас да своје ближње ућуткујете! Немојмо се учити на живот у рупи када нас тамо негдје чекају непрегледна пространства слободе!


Стидим се!

free-vector-graduation-cap-and-diploma-vector_001862_1-01

Јуче се на многим порталима могао прочитати текст о томе колико државу кошта школовање којег образовног профила. Нагласак је био на високом образовању. Многи портали су тако у настојању да буду духовити и маштовити наслов креирали алудирајући на то ко је „скупљи“ а ко „јефтинији“. Па су тако објавили да су „технолози најскупљи, а правници најјефтинији“. Као да се ту не ради о људима и њиховим животима.

Нећу се ја овдје бавити статистиком, препричавањем колико то нашу јадну државу кошта што је тако милосрдна па нам нуди најниже школарине у региону. Али ме занима, да ли се та иста држава пита колико њене промашене уписне политике за факултете коштају нас? Колико лоши избори коштају једног осамнаестогодишњака касније у животу? А не зна он са 18 шта ће бити кад порасте. Да ли ће бити на бироу или ће његово занимање бити конкуренто на тржишту рада? Можда би боље било да су те школарине више, јер тада сигурно не бисмо имали хиперпродукцију високообразованих.

Оно што сигурно доктори медицине у Републици Српској знају: запошљавања неће бити! Саопштило је то јасно и гласно министарство, па се ви лијепо снађите. Има посла у пекарама, на грађевини. Тужно је то да један љекар ради послове физичког радника. Не би он требао тога да се стиди, требала би да се стиди ова накарадна држава. Али о томе се ћути! Битно је да се дигао глас против „Педесет нијанси сиве“. Да се ликује на сва звона о затварању Мек Доналдса. Нико се не пита се да ли ће Медицински факултет промијенити своју уписну политику сада када им је јасно да запошљавања бити неће?!

Онако лаички ја мислим да би то било врло једноставно. Ако Биро за запошљавање каже да правници, економисти и љекари немају шансе за запослење у наредним годинама, логично би било смањити уписне квоте на те факултете. Можда ће некоме бити жао што није могао да оствари свој сан и бави се оним што воли, али ће вам бити захвалан када за 4 године не буде морао да ради оно што не воли са дипломом факултета који је некад волио.

Минимално шест година одрицања, учења ријечи које ја врло често не умијем ни да изговорим, дијагноза, лијекова, болести да би човјек радио као НК радник. Да ли је то нормално??? Да ли је нормално да у овој држави никоме није стало? Ја сам се нпр најежила на тај податак. Не ради се о некоме мени блиском. Човјека ни не познајем! То не значи да треба да се правимо глупи и нијеми и да мислимо да се то дешава неким другим људима. Сутра се може дешавати твом дјетету.

А ми као послушне овце у свом стаду ћутимо. Више и не блејимо. Битно је да има марка-двије за кафу или пиво. Да је била мајчина пензија, а ми ћемо некако. Зар је могуће да тако мало поштујемо себе, своја одрицања и труд? Зар је могуће да они који имају те своје жељене послове толико мало маре за свог брата, колегу?!

Очигледно је да нико не мари! Нико се не труди. Мислећи ваљда да овако може довијека. Да довијека можемо да финансирамо огроман чиновнички апарат у који се увукло од фризера до доктора наука. Тако ухљебљени они се не буне, а и зашто би? Зашто би њих бољело што један инжињер чисти, што љекар вози палете у складишту, професор филозофије послужује кафе, правник ради у кладионици.

И нису то никакви нижи нити непоштени послови. А они који их обављају су људине! Схватили су да морају прихватити оно што им ова држава нуди! И када кажем држава не мислим на неки апарат, на предсједника, премијера. Мислим на нас. Ми највећим дијелом чинимо ову државу, ми гласамо, ми бисмо могли да промијенимо неке одлуке да желимо.

А ми најчешће, не маримо.


Коме смета мало љубави?

valentinovo

Сутра је 14. фебруар. За неке Валентиново, за неке Св. Трифун, за неке субота. За мене Дан заљубљених, као што је и данас, а биће и прекосутра. Биће и у понедељак. Али волим тај дан који слави љубав! Волим сваки дан који је испуњен неким тренуцима који потенцирају њежност. Један дан када ће готово сви помислити на љубав! Дан када ће готово све ТВ станице емитовати неки романтични филм. И шта је лоше да један дан вјерујемо да је живот бајка, испуњена срцима, чоколадом и лијепим мирисима? Имамо ми у Републици Српској много дана који нас увјеравају у супротно!

Нажалост, неки ће га искористити за бескрајно и бесмислено филозофирање о томе како је то католички празник, како је наш светац Св. Трифун, како они тај дан бојкотују. Бла бла. Тиме ће упропасти и оно мало романтике којој се надала она друга половина љубавног пара.

А ја не разумијем чему такав отпор?! Шта је то толико страшно у мало љубави? Јасно је мени да Срби не воле много о емоцијама, да је код нас пожељно бахато понашање, лупање шаком од сто и сл. Оно имплицира како смо ми снажни, бољи и паметнији од осталих, али лијепо вас молим оставите љубав на миру!

Онда слиједи низ монолога како су ти празници увезени са запада. Како нам се то пласира путем ТВ-а, интернета. Како ми треба да будемо паметнији и одолимо конзумеризму. А насиље, дрога, цигерате, алкохол – то нам не смета? Против тога не протестујемо? Против бахатих политичара? Незапослености? Непотизма? Корупције? Сиромаштва? Све је то добро укоријењено свуда око нас! Али, смета нам љубав!

Нико ти није рекао да сутра некоме мораш да поклониш аутомобил! Дијаманте или неке скупе сатове, довољно је да један дан у години будеш мало мања сировина него иначе! Довољан је један цвијет, чоколада, или можда само искрен осмјех да се неко други осјећа посебним.

И да, знам, неко ће сада већ преврнути очима. На сладуњавост и клише. Али такви смо ми. Ми смо од ријчи: волим те и од љубави направили клише. За нас је то неко беспотребно кењање. И каква романтика?!

А у овој отужној земљи у којој живимо, у којој нам готово ништа није доступно, коме смета мало љубави? Коме смета клише?

За мене је клише испрана фаца неког политичара који годинама не силази са ТВ екрана. Надмени став неког татиног сина који живи на рачун туђе „славе“. Дјевојке које се продају за новац.

Једино ме још љубав подсјећа да у овом свијету није све преузео материјализам. Она ме асоцира на нека времена која су била много љепша од ових данас. Она је константа кроз године. Вољела је моја бака, моја мајка, волим и ја! Не знам да ли су славиле Дан заљубљених 14. фебруара, али знам да су славиле љубав, јер су и мене научиле да волим. И срећна сам што свијет не гледам очима песимисте и мрзитеља. Што могу да препознам оно племенито и добро, и зато ћу сутра уживати да гледам и како се неки други људи воле.

И зато пустите љубав. Имамо ми много већих гадости против којих требамо да се боримо, а на њих смо очигледно слијепи и нијеми. Љубав је једино лијепо што у овој држави још неким чудом живи, све друго што вриједи смо успјели отјерати.!


Педесет нијанси финих

sive Ових дана у свакодневне разговоре и трачеве уз кафу, чај или можда пиво, осим снијега, политике и беспарице увукла се још једна тема – Педесет нијанси сиве. Полемише се о свему, о филму, књизи, култури. Биоскопи задовољно објављују како су већ распродали све улазнице иако се филм емитује тек 12. фебруара. Видео записи који најављују филм имају милионе прегледа. Мени је ова тема, каква год да била, много дража од прича о Додику, Изетбеговићу, Босићу и Комшићу.

Ја сам читала књигу на основу које је настао овај филм. Контраверзну кажу. Скандалозну. Срамотну. Мени је била занимљива. Толико да сам је прочитала два пута и није ме срамота да то кажем. Да, да, сва три дјела. Не мислим да сам због тога мање образована, културна и више вулграна и развратна. Иако о томе данас многи моралисти радо полемишу.

Објављивани су и неки текстови на ту тему. Неке феминисткиње су тврдиле да та књига деградира женску популацију, да је одвратна. Негдје сам прочитала податак да је нека НВО у Великој Британији чак позивала на бојкот и јавно спаљивање књиге. А ја не разумијем. Не разумијем чему таква драма око нечега тако обичног. Око секса. У овом случају неког слободнијег и другачијег, али да ли то значи да читајући ту књигу желимо то исто?! Не, не значи. Јер би онда значило ако читамо неки кримић да се спремамо некога да убијемо, ако читамо неку научну фантастику (да аутоматски) морамо вјеровати у постајање неких других свјетова. Али не, највећа прашина се дигла око онога што сви радимо, и у томе уживамо, али не волимо баш о томе јавно да полемишимо. Ок. Поштујем.

Исто као што је нечија лична ствар да чита Педесет нијанси сиве, и погледа тај филм, без да му неко каже да је глуп или смијешан. Конкретно мене такав коментар не би ни дотицао, него кажем онако, глобално. И није то само проблем са овом књигом (филмом), много је то већи проблем о којем људи код нас лако суде, пресуђују и осуђују. Гдје дјевојке закопчане до грла упиру прстом у неке друге, слободније одјевене, а иза затворених врата и када падне ноћ раде исте оне ствари због којих упиру у ове друге. Често и много слободније, провокативније. Али док год смјерно почешљане, децентно нашминкане и тихе корачају градом – оне су фине дјевојке. Оне раде фине послове. Удају се за неке фине момке, кувају нека фина јела, рађају неку фину и културну дјецу, посјећују позориште и оперу. И читав живот одржавају ту фарсу.

А ту смо онда ми. Ми које читамо Педесет нијанси сиве и није нас срамота да то кажемо. Ми које носимо деколте када нам се то прохтје и баш нас брига шта ти мислиш је ли он пригодан за подне. Ми које ћемо ставити црвени кармин и отићи у цркву. Ми које живимо свој живот како нам се живи. Пијемо пиво из боце. Гласно се смијемо и није нас срамота рећи да уживамо у сексу. Ууууупс.

И увијек ми је био смијешан тај наш менталитет у којем скривамо ствари које радимо и у којима уживамо јер се бринемо шта ће нам рећи и о нама мислити људи које не познајемо. Да ли ћемо за њих бити довољно смјерни и поштени? Да ли је то нешто што нам се генерацијама усађује у главу не знам, драго ми је да код мене није никло? И драго ми је што су ме научили да своје емоције исказујем јавно и да ме никада није срамота онога што јесам. Што ми нису бранили да као дјевојчица налакирам нокте или да се играм са мамином шминком. Да у трећем основне носим сукњицу и ципеле са петом, јер ми се то свиђало, и не нисам због тога постала звијезда неког филма за одрасле.

И знам да кувам! И не излазим у клубове као када сам имала петнаест, не зато што сада и ја желим да будем „фина“ дјевојка, него зато што ми то више није интересантно. Иако сам небројено пута чула такав коментар. И да престала сам да пушим, не зато што ме је неко натјерао, него зато што је то опасно засметало мом здрављу. И да, они који ме знају, знају да ми се увијек фућкало за то шта ће други мислити.

И зато, ви фине дјевојке, даме, и још бољи младићи, немојте много да се оптерећујете око једног филма. Не одређује тај филм оно што сте ви. Ако сте синоћ отишли у позориште, умјесто у биоскоп, то не значи да сте аутоматски културнији и бољи. Свакако нисте паметнији. Нико ко је читао поменуту књигу (а о филму ћу моћи говорити када погледам) није од ње очекивао неко дјело за Нобелову награду. Нико није очекивао да ће обогатити неким нарочитим ријечима свој вокабулар, очекивао је да се добро забави и прекрати дан. А ја сам се сјајно забавила!


Градом шетају све сами примаријуси

stetoskop

Ових дана више него икада долази до изражаја то колико као нација волимо да се правимо паметни. Фрапантно, али већ одавно познато да смо бољи мајстори од оних који се тиме баве, бољи педагози од професора, обућари од оних којима носимо ципеле када их већ довољно замрљамо секундарним љепилом, боље кречимо од молера и тд. Ништа страшно. Људи покушавају да уштеде, а ако имају неки од ових талената добро и јесте.

Трагедија почиње тамо када се правимо паметнијима од оних који су године и године школе завршили да би се бавили бригом о нашем здрављу. Ми знамо боље од њих који лијек треба да пијемо, коју дијагнозу себи да поставимо и што је најтрагичније које вакцине наша дјеца треба да примају. И заиста почињем да увиђам да нам та демократија ништа добро није донијела. Како један родитељ прије свега може да одлучује о животу свог дјетета. И то тако олако. Зато што је прочитао неки чланак или му је неки назови љекар-врач нешто утувио у главу.

Људи кажу да се тумор може излијечити тако што не једете месо и млијеко, јер се тиме хране ћелије тумора. Својим ушима сам то чула и нисам могла да вјерујем. Да ли то онда значи да неки веган нема апсолутно никакве шансе да оболи од било којег облика тумора? Сигурна сам да их нажалост ипак има међу таквима.

Дјеца се шопају антибиотицима које смо добили у апотеци зато што нам тамо ради познаница познанице. Дијагнозе себи тражимо и постављамо на гуглу и то обично оне најкобније и најтрагичније, а када нам љекар пропише пенцилин љутимо се и спремни смо да кажемо како нема појма.

Усудила бих се рећи да „колико год нема појма“ ипак зна нешто више од мене, тебе и некога ко је медицинску школу или факултет видио само у пролазу. Некако ми дође логично. Чуди ме како до сада нисмо почели сами себи да поправљамо зубе? Наочале смо већ давно почели да купујемо на пијаци. И то методом које нам „пашу“.

И брига ме за то. Брига ме како одрасли воде бригу о себи и свом здрављу. Требали би да буду довољно паметни да знају исправно. Нервира ме када су дјеца жртве туђе самовоље и глупог расуђивања. Нису довољни сви они примјери нас који смо примили све вакцине и нисмо аутистични. Довољан је један који јесте, а његови родитељи су закључили да је то због вакцине.

Онда је најбоље да се вратимо у доба племена. Мада су људи и тада имали неког коме су ишли када би се разбољели. Неког врача, истакнуту личност. Неког ко је уживао у повјерење.

Данас никад више болесних, а генијалац до генијалца шетају градом!


А ја ове године пуним двадесет девет

snovi

Ове године ће бити четири године како сам дипломирала. Четири године како сам спаковала своје снове у неку дубоку ладицу и бојим се да је отварам. Бојим се шта би из те Пандорине кутије могло да изађе и да ме повриједи.

Нису то били снови у о животу на Беверли Хилсу, о некој вили, неком бијесном ауту и љетовању у неким луксузним одмаралиштима. Били су сасвим невини и дјечији снови. Запослићу се са својом дипломом новинара. Писаћу јер то највише волим да радим, и то ми добро иде. Живјећу слободно. Имаћу свој новац. Вратићу својој породици све оно што су они уложили да бих се ја школовала. Купићу им нову машину за веш. Сваког мјесеца ћу својима кући послати који динар, ето да им се нађе. Да они знају да сада ја стојим уз њих.
Радићу вриједно и трудићу се, онда ћу сигурно напредовати на свом послу јер је то фер. Уштедићу неки новац. Купићу неки мали стан. Наравно на кредит. Отплаћиваћу га до своје педесете, али нема везе. Купићу и онај бицикл који толико желим, и можда неки мали аутић. Можда ћу отићи сваке године на море, и нећу гледати недељом на ТВ-у како се на планини забављају неки људи који су очигледно имали више среће од мене.

Мислила сам да ће такав живот, такав скроман и срећан бити нека мала награда за поприлично шугаво дјетињство. Сада би се мојој мајци вјероватно дигла коса на глави, да ове текстове чита. Но, и она сматра да Јелена нешто безвезе шкраба викендом или када ухвати моменат на послу који јој плаћа рачуне. Јелена која би требала да буде срећна јер има тај посао, јер доста њених пријатеља нема прилику да заради ни сопствену марку.

Јесте то све тако. Нисам се чак ни пријавила на биро. Ове године ће бити пет година како радим. Пет година како сам спаковала своје снове и радим оно што могу. Пет година како чекам да се нешто промијени, а не видим да ће икад. Пет година како шминкам своју стварност веселим бојама и трудим се да не сањам више те снове. Те тако мале! Те тако скромне! Пет година како желим тај бицикл. О неком малом ауту сам престала да сањам. И тјешим се да ми се баш свиђа да будем подстанар, јер немам обавезу која ми виси над вратом.

У овој држави немате право ни на те мале, нормалне снове! Нису то више ни снови, то су жеље. Жеље да остварујете трудом и радом, а не да тражите милостињу. Да се не продајем некој политичкој партији. Да не будем нечији пијун. Дио нечије статитистике. И зато сада једино снивам да не живим у држави гдје снове имају дјеца неких срећнијих људи. Дјеца оних који су били довољно паметни да побјегну хиљадама километара одавде. Дјеца оних који нису гинули! Дјеца која имају некога да им каже доста! Дјеца чији родитељ није више уморан и да им буде и мајка и отац!

Ове године пуним двадесет девет. Нисам више ни дијете, рекли би неки. Али када немате дјетињство, најмање на шта имате право јесте да будете дијете до када ви хоћете. Али не такво дијете о којем бригу води неко други, мада таквих данас има и са четрдесет. Не такво дијете да вам неко да два милиона марака. Дијете које још увијек има чему да се нада и шта да сања. Дијете које се не боји да пише о себи. Дијете којег баш брига хоће ли неки читалац помислити да ли можда данас превише патетише и тражи сажаљење.

Данас је дан када сам одшкринула ту кутију. Ово је оно што је изашло. Сада грчевито гурам те снове назад. Бојим се онога што би изашло да је широм отворим. Чекајући да се снови остваре, морам да се смијешим још мало. У овој улози некога ко је добио све што је некада хтио.
Нисам никада купила ту машину за веш својој породици. Не могу мјесечно да им пошаљем никакав новац. И када им нешто купим увијек се испостави да су они тог мјесеца мени помогли далеко више. Још увијек ме када дођем кући чека поклон од баке. Исти онај који ми је давала када сам ишла у школу, на факултет, смотаних педесет марака, да ми се нађе. А ја ове године пуним двадесет девет…


Шта ће бити када се спусте завјесе?

upitnik

Већ пар дана се осјећам као Алиса. Као да сам упала у неку земљу чуда, у паралелни свемир и сваке секунде очекујем да се однекуд појави гигантски бијели зец! Нема зеца, али зато чуда извиру на све стране! Довољно је само притиснути црвено на даљинском управљачу.

Која год информативна емисија да је на менију чуда се ређају. Отварају се школе, вртићи, зграде. Дијеле се подстицаји, награде, сјемена. Нека само рађа! Троши се државни новац на предизборну кампању и искрено се чудим како није дошло до повећања пензија или макар обећања. А за све оне пензионере који чекају, чврсто вјерујем да ће исплата почети у петак, чисто како би остала што свјежија у памћењу приликом заокруживања гласачког листића.

Онда ту искаче бијели витез! Доноси правду, мир и благостање за све. Није баш наочит као витез, али је у главама многих сјајнији од супермена. У то сам се лично увјерила, и не могу да вјерујем да неко тако фанатично може да поштује неког политичара. Није ми јасно, а нешто сумњам да није баш ни нарочито добро по здравље.

Добро је за људе, они јадни чекају сваке изборе да се овајде. По принципу дај шта даш ионако немамо шта да изгубимо. Дајемо своје гласове за комадић асфалта. Вијећамо која би улица могла доћи на ред ове године, а асфалт на оној од прошлих избора је већ почео да пропада. Много мање бајки и бијелих зечева када искључимо телевизор.

И не могу да вјерујем колико мало цијене наше мозгове и наш интелект. Колико мало мисле да можемо да апсорбујемо и разлучимо? Колико мало познајемо прилике у којима живимо па да можемо да помислимо да ћемо преко ноћи постати развијенији од запада.

Кога год ових дана позовете, заузет је! Или лијепи плакате или се припрема за изборе! За комисије, посматраче! Или лобира, жица гласове, мољака, скакуће као онај Алисин зец!

Драматичности доприносе хеликоптери, пилоти, нове униформе за полицију, аута, све смо то утресли у овој предизборној години. У предизборним данима мира и благостања. Још само да однекуд искочи дебељушкасти Деда Мраз и помислићу да сам у божићном филму А продукције.

Као да смо дио неке велике циркуске представе гдје сви жонглирамо, ходамо по жици и успјешно маневришемо чекајући последњи чин.

Плашим се онога што ће се десити када се спусте завјесе.


Прати

Добијте сваки нови чланак достављен у ваше поштанско сандуче.