Šta sve znaš ako imaš trideset (i više) i ziviš u Bosni

Ako imaš trideset i više godina i živiš još uvijek u Bosni ti si ili egzibicionista ili mnogo hrabra.

Ako nemaš mamu i tatu, kuma ili tetku, da za tebe povuku jedan ili deset rukava, najvjerovatnije radiš neki osrednji posao, za osrednju platu.

To znači da plaćaš stanarine, kredite, i patike kupuješ na rate.

I to nije samo po sebi toliko strašno.

Strašno je što si ti u startu deset koraka iza današnjih generacija koje tek stupaju samostalno u život. Strašno je što si sto koraka iza svojih vršnjaka u nekim drugim zemljama koje nisu iskusile odrastanje u ratu.

Ako imaš trideset i koju, riječi parastos, izbjeglički centar, geler, vazdužna opasnost, bombardovanje, podrum, haubica, automatska puška, kolona, groblje su riječi koje si naučio još u djetinjstvu. To su slike koje čine tvoje djetinjstvo, zajedno sa prostorijom osvjetljenom svjećom ili zaglušujućom bukom granata koje padaju.

Ako imaš oko trideset gotovo sigurno su te jednom u toku noći izvlačili iz kreveta na pod, jer je sigurnije ukoliko granate budu pale blizu tvoje kuće. Ili si prenoćio u podrumu. Ako imaš oko trideset velika je vjerovatnoća da si izgubio nekoga od svojih bližnjih. A apsolutno je nemoguće da neko iz tvog okruženja nije poginuo. Poginuo je riječ koja je odzvanjala u svačijoj kući i postala tako domaća i obična u dječijim ušima.

I plašiš se. Plašiš se neizvjesnosti života. Plašiš se riječi rat koja se u našoj državi tako olako prevaljuje preko usta. Plašiš se sirene za vazdušnu opasnost. Trgneš se svaki put kada neko na slavljima odluči da puca. Mrziš petarde. Mrziš 15. u mjesecu kada se testira ta vražja sirena koji ti je toliko puta prekinula dan, djetinjstvo i život.

Ako imaš trideset, trebalo bi da si još uvijek mlad i pun duha, a ti si često već toliko umoran i svakom optimizmu dodaješ i previše pesimizma, jer znaš kako se životi lako okrenu u sunovrat. Znaš kako preko noći možeš napustiti svoju kuću i ne vratiti se nikad više.

Ako si u tridesetim i živiš u Bosni, vjerovatno si se samo u toku svog djetinjstva nekoliko puta selio. Mijenjao si škole. Drugare. Komšije.

Ako imaš trideset vjerovatno si morao nekoliko puta spakovati samo svoje najosnovnije stvari jer si morao da bježiš. Nisi tada shvatao zašto bježiš i od koga. Govorili su ti da se pakuješ.

Ako imaš trideset ili više sigurno si jeo margarin sa pekmezom, mnogo puta kao jedinu vrstu poslastice. Ako imaš trideset kao dijete si naučio značenje riječi restrikcija i sankcija.

Ako si bio lošije sreće onda su ti i riječi ekshumacija, obdukcija i razmjena potpuno poznati termini od djetinjstva.

Ako imaš oko trideset vjerovatno ti se život tek oko dvadesetih vratio u normalu. Da imaš kuću i opet krov nad glavom. Da imaš komšije koje više nikuda ne idu. Da te nije strah da kupuješ stvari jer znaš da više nećeš morati birati šta da poneseš. Barem u onim danima kada optimizam uspije da pobjedi pesimizam.

Ako imaš trideset ili si na pragu, umjesto bajki slušao si priče iz rovova. Znaš šta je „VEK“ i u kakvom pakovanju se prodavao, ili mnogo češće donosio sa ratišta. Ako imaš trideset onda potpuno sigurno znaš kako izgleda muštikla ili krstić koje je neko od drveta napravio u rovu.

Ako imaš blizu trideset, ili više, sigurno ti je tokom djetinjstva nedostajao otac, deda, stric, ujak. Ako su danas još uvijek živi, smatraj se srećnikom. Ako nisu, to te sigurno ojačalo, nakon što te hiljadu puta slomilo. To je život, na koji ni ti ni ja nismo mogli uticati. I boli te. Boli te često tako jako da misliš da ćeš svisnuti. Ali hodaš. Smiješ se. Boriš se. Jer si od malena naučio tako.

Ako imaš trideset i živiš u Bosni, želiš da odeš, ali uvijek ostaješ. Ne znaš ni sam zašto. Možda jer si se već „naodlazio“. Možda jer se broj puta pakovanja svega što imaš popeo na dvocifreni broj i već ti je dosta.

A onda dođe 15. u mjesecu i otkuca podne, i čuješ je. I krv u žilama ti se lagano sledi. Pomisliš na budućnost. Pomisliš na djecu. Pomisliš da bi moglo opet, i uvučeš se u svoju ljušturu dublje nego ikad.

Ako imaš oko trideset, plašiš se da pustiš korijenje jer znaš kako boli kada se iščupa. Znaš kako ga je teško opet pustiti. I zato uvijek čvrsto u rukama držiš svoje kofere uspomena jer znaš da je jedino sigurno ono što posadiš u sebi.

I živiš. Najbolje što umiješ.

#Nisammajka, samo živo biće

Žene se često klasifikuju kao nježna bića. Brižna bića. Saosjećajna. A šta je sa onom drugom stranom? Pakosnom? Zavidnom?

Nikada iz usta nekog muškarca nisam čula toliku količinu mržnje koju sam znala da čujem (i pročitam) od pojedinih žena. NIKAD!

Nedavno je pjevačica Severina Kojić progovorila o svojoj borbi za starateljstvo na sudu u Hrvatskoj. Progovorila je u jednoj od nadgledanijih emisija Zoran Šprajca, kojeg kao novinara jako poštujem. Nisam fanatični fan Severine Kojić, iako znam gotovo sve njene pjesme (kao i svi, htjeli to priznati ili ne), ali ovo nije tekst o Severini kao pjevačici, niti Severini uopšte. već Severini kao simbolu onoga što je nakon njenog gostovanja nastupilo, a od čega mi se podiže kosa na glavi, a u kiselina iz želudca krene prema grlu.

Prvo mi je na društvenoj mreži iskočio snimak njenog gostovanja. Pogledala sam ga. Na momente sam saosjećajno klimnula glavnom, u drugim momentima sam bila ravnodušna, u trećem sam pomislila kako ja to ne bih tako. Ne bih se pojavila skrušena i slomljena, jer je na taj način kod dobrog dijela publike djelovala kako glumi. Zašto? Zato što za ljude ona nije Severina majka, već Severina pjevačica koja „polugola“ veselo skače po bini ili snima „filmove“ na jahti. Oni ne mogu da percipiraju da je moguće da žena ima sex, sa tamo nekim likom na jahti, i uprkos tome bude dobra majka. Trebala je nastupiti sa stavom i oštro, kao što i inače nastupa u javnosti. Je li ili nije dobra majka, mi to ne možemo znati, osim ako se ne nalazimo u krugu njenih bliskih prijatelja, ali nije na nama da o tome i sudimo.

Odmah nakon toga pojavio se drugi tekst u kojem žena iznosi svoju ispovijest, komentar, ili šta već, koja kaže da je na ženi odgovornost da izabere KO ĆE BITI OTAC NJENE DJECE! Nekom logikom, hajde i da razumijem, treba da biraš najbolje moguće za sebe i svoje dijete. Zaboravila je da većina žena prilikom odabira njihovog supruga upravo i misli da je to njen NAJBOLJI MOGUĆI IZBOR. Logika autorke tog testa vodi i do toga da bi žena trebala da bude odgovorna ako je neko npr. LOŠ OTAC. Kao da je to dijete samo ženino, pa ona treba da bude odgovorna ponašanje djetetovog oca, a on je tu, eto onako. Donator.

Nakon Severinog gostovanja, pored tog, nastupili su i brojni komentari.

„Ko je jebe!“

„Sama je kriva!“

„Sponzoruša!“

„Pornićarka!“

Itd.

Ostavimo sada Severinu po strani. Ona je samo ogledni primjer pošto je transparentnija i medijima interesantnija, zbog posla kojim se bavi, od drugih žena. Majki. Živih bića, ja bih rekla.

Nijedno živo biće nije zaslužilo da mu se sudi zbog odjeće koju nosi, posla kojim se bavi, niti da mu se sudi uopšte. Nijedno živo biće nije zaslužilo da bude javno (ili po haustoru, ulici, naselju, selu) pljuvano zbog dužine suknje koju nosi, zbog šminke, štikle, dekoltea. Nijedno živo biće ne treba da bude toliko licemjerno i osuđuje drugo zbog seksa, kada u privatnosti svoje sobe radi iste te stvari. Ponekad i slobodnije. Nijedno živo biće ne treba majci da govori kako da bude majka, ili ocu kako se bude otac. Dok god to radi sa ljubavlju i najbolje što umije.

Te žene koje zagovaraju tvrdnju, da je majka trebala bolje svom djetetu da izabere oca, su iste one žene koje će reći da je silovana žena sama izazivala. To su iste one žene koje će reći da pojedine žene zaslužuju batine. One koje će okrenuti glavu na nasilje i reći: „Sama je tražila“. To su iste one koje olajavaju druge jer vlastitog života nemaju. To su one koje će ti reći da si raspuštenica jer si odlučila da odeš iz lošeg braka. One koje ti šapću iza leđa, dok se same nalaze u gorim okolnostima od onih u kojima si ti bila, ali ne žele da priznaju ni sebi, ni drugima. Pa trpe. Šminkaju svoje lažne živote pred publikom, jer nemaju petlju da javno kažu. POGRIJEŠILA SAM, NE ŽELIM VIŠE OVAJ ŽIVOT!

I zašto ne možemo biti ljudska bića, pa reći žao mi je? Zašto moramo za nečiju nesreću tražiti „opravdanje“ i zašto moramo biti zajedljive i zle? Zašto moramo likovati nad lošim stvarima koje se dešavaju drugim ljudima? Zašto moramo biti ogorčene?

Javnost je ispljuvala davljenju košarkašicu, šamaranu pjevačicu. Sa Severinom su tek počeli. Komšiluk i okruženje tako svakodnevno pljuju žene u sličnim sličnim, samo što one nisu u žiži medija pa se o njima malo govori u tako širokom kontekstu. A, čuli ste. Sigurna sam.

Nisam Severina, nisam ni majka, ali sam doživjela da me na društvenim mrežama pljuju. Iz sve snage. Zbog mnogo banalnije stvari od ovih o kojima danas pišem! Prvi dan je zaboljelo, drugi dan shvatiš da ne možeš da se boriš sa bolesnim ljudima! Stoti put se već samo nasmiješ i složiš sebi u glavi da žene nisu nježne, nisu ni mile, one su vrlo često većini nasilnici od bilo kojeg drugog živog bića.

Čast onim svijetlim primjerima i izuzecima zbog kojih mi je još uvijek drago što sam žena! I ljudsko biće!

Mirisi mog života

Za mene je sreća u mirisu.

Baka se uvijek ljutila što bih svako jelo prije nego što bih ga stavila u usta pomirisala. Nije ona znala da ja pokušavam da sačuvam miris njene kuhinje kako bi u mom mozgu ostao i onda kada ona ne bude više sa nama.

Kada bi kuća mirisala na ćevape to je bio dobar dan. Obično bi značilo da je baka primila penziju i da časti mene i brata. Kada bi se kuhinjom širio miris krompiruše znalo se da nam u goste dolazi ujak, a ako bi baka pekla svoje čuvene šnicle znalo se da želi da ugodi svom najdražem unuku, mom bratu. I uvijek je hrana koju je ona kuvala, a ja mirisala, oslikavala život naše porodice.

Krajem mjeseca kada bi se prerano potrošile plate kuvao bi se grah. Na početku bi mirisao neprijatno, a na kraju je baka i od njega pravila poslasticu za koju se tražio tanjir više.

Kada je bila dobre volje pravila bi kiflice ili krofne. Ponekad bismo je znali stotinu puta upitati hoće li nam praviti, a nekad je bilo dovoljno jednom. Sjećam se kako je znala da staklenom flašom prelazi preko krupnog šećera kako bi od njega napravila sitni, nalik šećeru u prahu.

Ni svi tiramisui, ni suflei ovog svijeta ne bi mogli da pobijede miris bakinih praznih krofni i kiflica punjenih pekmezom od šljiva.
A kako je tek mirisao pekmez.

Ko se nije kupao na rijeci, ne može ni znati kako miriše Sana. Kako ujutru i uveče miriše na svježinu, a tokom dana se osjeti i miris ribe. I kako je to najljepši miris koji se mješa sa mirisom i svježinom vrbe, i kako su ti drage neke zalutale kapi kada se spuste na vrelu kožu.

Ko se nije kupao na kiši i udisao miris vode oko sebe i ljetne kiše koja pada, nije ni bio živ.
Pa tek pokošena trava, koja u isto vrijeme kroz peškir neugodno bocka i tako lijepo miriše dok nekom grančicom maltretiraš mrava koji se našao u blizini. I miris suve zemlje, i miris vlažne zemlje. Sve su to mirisi zbog kojih osjećaš da si živ i da si dio svijeta koji se oko tebe prostire.

Nedavno sam na putu za Pizu na jednoj benzinskoj pumpi rekla svojim prijateljima kako osjetim miris mora. Smijali su mi se jer mora nije bilo ni na vidiku, ali oni istinski ljubitelji mirisa znaju osjetiti taj miris soli koji se mješa sa povjetarcem i mirisom borovine. U isto vrijeme oštar i prijatan.

Mirisi su za mene sjećanja. Mirisi su moji okidači koji me vode na neka srećna mjesta i okolnosti. Kad osjetiš mirise znači da dišeš punim plućima, a tako dišeš uglavnom kad su ti pluća puna neke miline.

Kao kada te okupa ljetni pljusak, pa se miješa miris kiše i vreline asfalta. Mnogim ljudima neprijatan, a meni podsjetnik na sva ona ljeta kada sam se kao djevojčica samo u kupaćem, ogrnuta peškirom vraćala kući sa kupanja, jer me je prije vremena otjerala kiša koja ne bi prestajala. Kiša koja je milovala, kiša koja ti je dozvoljavala da skačeš po lokvama i smiješ se sa drugarima. Dođeš kući bosa, blatnjava i srećna.

Taj miris miriše na bezbrižnost i mladost. Miriše na djetinjstvo.
Miris vatre me podsjeća na kukuruze koje smo kao djeca pekli ispred zgrade. Često nestrpljivi da budu pečeni gurali bismo ih prema vatri i tako garave jeli kao najljepšu deliciju.

Miris ruže me uvijek sjeti na hladni domaći sok tetke Stane koje je svakog ljeta brižljivo pravila od ruža koje su krasile njeno pod konac uređeno dvorište. Sa kockicama leda i uvijek i nekim posebnim čašama. Taj miris me vraća u dane djetinjstva kada smo baka i ja bili tetkini gosti.

Miris lipe i zove. Miris nane i kamilice koje se suše u bakinoj sobi kako bismo na zimu pili domaći čaj. Miris zimnice i sirćeta koji i dan danas prezirem jer je obično nagovještavao kraj ljeta i dolazak večeri kada se moraš ogrnuti trenerkom.

Miris njegove kose sa kojim počinje i završava sve.

Ako nisi mirisao mirisao život, kao da ga nisi ni živio!

Neću plastični život

Svi mi imamo neke sitnice koje čine da se osjećamo bolje kada stvari krenu po zlu. Za nekoga su to materijalne i mjerljive stvari, za drugog duhovne, za trećeg i jedne i druge. Nekoga će nakon napornog dana utješiti tanjir paste ili masna pizza (možda i brokoli), nekoga cipele, putovanje. Nekog zagrljaj voljenog, nekog osmijeh djeteta…Mogućnosti su razne.
Dokle god imamo potrebu da nas nešto utješi, to znači da osjećamo i da nismo ravnodušni prema životu. Što je dobra stvar. Možda u momentu dok ti poraz kida dušu ne djeluje tako, ali kad si bez osjećaja onda ne možeš da spoznaš ni istinsku sreću.

Osjećanja su nešto na šta svi brendovi ovog svijeta igraju kada žele da ti prodaju neku stvar. Mnogo je onih koji su svjesni toga i koji i žele da ih ta stvar u momentu usreći. Takvi sigurno neće napuniti ormare i police stvarima koje će obući, obuti ili staviti na svoje lice, jednom ili nijednom.

Nažalost, plašim se da su ovi drugi većina. Ovi koji su spremni svaku novu stvar kupiti bez pogovora. Ovi koji su spremni da isrpate sve trendove koje forisiraju sestre Kardashian i slične zvijezde. Jer kako drugačije da objasnimo hiljade istih pari patika koje šetaju gradom ili napumpana usta po uzoru na najmlađu sestru iz ove porodice.

Kako drugačije objasniti trend da sve treba da imamo savršene velike sise, uzak struk i ogromno dupe (što je prirodno gotovo nemoguće, ako niste porijeklom iz Brazila ili iz druge galaksije). Trend koji je nametnula najpoznatija starleta svijeta Kim K. Ono što mi manje znamo jeste da iza svakog njihovog pojavljivanja u javnosti stoji tim stručnjaka koji se brine o kosi, koži, kilaži, odjeći i svemu onome što čini da se njihova ličnost toliko dopada široj javnosti. Te sestre su od sebe napravile brend. Njihova „savršenost“ je ono od čega zarađuju i žive. Od našeg poriva da imamo to što one imaju, misleći da ćemo na taj način imati i taj privid sreće koje one žele da prodaju.

Nisu sestre Kardashian jedine koje su od svog postojanja napravile brend. One su samo u tom „poslu“ najuspješnije. Mnogo je manje poznatih djevojaka koje za sebe žele taj epitet IT djevojke, pa svoje instagrame i facebook-e svaki dan zatrpavaju dopadljivim isfiltriranim slikama koje će opet neke manje „popularne“ djevojke željeti za sebe. Zašto? Zato da bi se približile toj grupi koja je IN.
Grupi koja je bezbrižna i nasmijana. Grupi koja kroz život korača lagodnim korakom, ostavljajući iza sebe oblak parfema, blještavilo zuba, svilenkastost vještačkih trepavica, punoću naduvanih usta i obrise „japanskih“ obrva.

U redu je ako je tvoja priroda bila milostiva prema tebi pa ti je podarila ono što je danas IN. U redu je ako se znojiš u teretani da bi imala zgodno i utegnuto tijelo (u redu je i ako ti to nije prioritet). ALI nije u redu kada prelijepe djevojke ne vide koliko su već lijepe pa imaju potrebu da se „dorađuju“. U redu je kada imaš preveliki nos koji ti stvara kompleks i želiš da bude manji. Nije u redu kada ti smeta što je tvoj nos jedan, golim okom nevidiljivi milimetar, veći od onoga što ti smatraš da je prihvatljiv nos. Nije u redu kada svoj život zatrpavaš kompleksima, pa kupuješ stvari, zbog kojih misliš da ćeš biti srećnija, vedrija i popularnija.

Nije u redu što ne shvataš da top modeli, pjevačice, starlete i druge javne osobe moraju imati savršene zube, ten i lice bez bora jer svoju popularnost (od koje žive) u velikoj mjeri duguju i svom izgledu. Nije u redu što kasirka u supermarketu svoj teško zarađeni novac daje kako bi svoje lice pretvorila u bezobličnu masu plastike, jer misli da će tako biti srećnija i ljepša.

Nije u redu što misliš da ti treba 10 pari patika, 50 pari cipela na petu, 20 pari sandala, papuča i druge obuće kako bi bila srećna jer NIJE NORMALNO niti realno da ti toliko obuće treba osim ako sa njom kompenzuješ neko unutrašnje nezadovoljstvo. Nisi Carrie Bradshaw i ovo nije New York.

Bezveze je što vjeruješ da u životu moraš biti samo srećna i zadovoljna. Nezadovoljstvo je nešto što te tjera da se popraviš i budeš bolja. Trudeći se, a ne brzim rješenjima preko noći. Zašto, pitate se? Zašto se mučiti ako postoji „easy fix“? Zato što ti nešto što je lagano donosi kratkotrajno zadovoljstvo, a doći će stvari koje nećeš moći popraviti preko noći i tada ćeš se slomiti.

Bezveze je da sebi svakog dana namećeš kompleks da moraš biti savršena jer savršenstvo ne postoji. Bezveze je da se prekorjevaš što su ti grudi male i kosa kovrdžava, jer će kroz 5 godina možda upravo to biti trend, a ti si život posvetila jurenju trendova. Bezveze je jer industrija živi od tvoje nesigurnosti i želje da budeš savršena. Bezveze je jer će se trendovi sigurno promijeniti Kroz godinu dvije industrija će željeti da kupiš NOVE TREPAVICE. Možda ovaj put manje.

Daleko od toga da i sama nisam ponekad impulsivno kupila nešto. Daleko od toga da i mene nije zavarala reklama sa koje se neko bezbrižno smiješio, ali ponosno mogu reći da je više onih trenutaka u kojima se rukovodim razumom.
Možda bih živjela jednostavniji život kada bi stvari mogle da poprave sve ono što me muči i kada bi stvari bile sve ono što želim.

Ja želim mnogo više od života i odnosa sa drugim ljudima. Ne želim da nekome budem simpatična zbog lica bez bora, ili punih usana. Ne dozvoljavam da mi nesigurnost stvaraju moji nesavršeni zubi ili celulit. Ne želim da budem rob onog viška koji mi se nakupio na bokovima, jer sam istinski bila srećna u nekim momentima koji su me doveli do tog viška. Ne želim da otuputujem u Italiju i propustim spektakularne obroke jer sam na dijeti koja ne dozvoljava UH a da ih pri tom jedem očima i grizem se zbog toga. Ne želim jer nisam top model da bih morala biti savršena.

Ne želim da osuđujem ljude koji robuju perfekciji. Vjerovatno je to jače od njih. Pomalo ih žalim. Pomalo bih željela da promrdam ramena one savršeno lijepe i zgodne djevojčice koja ja sebi u glavu usadila da je debela.

Život prolazi. Glupo je da neke od najljepših momenata provedeš robujući svojim nesigurnostima. Glupo je da život posmatraš gladna i ispijena, jer te neko ubijedio da je samo S veličina prihvatljiva. Glupo je da kupuješ hiljadu krema kako bi tvoja koža izgledala kao iz časopisa jer takav izgled ti može omogućiti samo program za obradu fotografije. Ni on nije stvaran!

Glupo je da budeš zaorbljenik u vlastitom životu jer drugu priliku za život nećeš dobiti! Glupo je da sliku o sebi formiraš na osnovu tuđeg mišljenja o onome što je lijepo. Glupo je da budeš nesrećna zbog stvari koje novac može kupiti. Glupo je jer sve što se može kupiti ima i rok trajanja.

Govno uvijek smrdi

U svojih trideset godina trudila sam se da učim mnogo o svijetu i sebi. Svakodnevno preispitujem neke svoje odluke i postupke. Ponašanje prema drugim ljudima. Sigurna sam da se ti drugi ljudi ne bave toliko svojim odnosom prema meni.

Ono što sam naučila o drugim ljudima me mnogo puta porazilo. Ono što sam iz nečije „dobrote“ osjetla me rastužilo. Ono što sam shvatila i što mi je jedna od najdragocjenijih lekcija je da su ljudi zli i ljubomorni.

Ne svi. Možda ih imaš jedno ili dvoje u svom okruženju koji nisu.

Možda ih imaš dvoje ili troje koji misle da nisu.

Bitno je da naučiš razliku između dobronamjernog savjeta i ljubomore koja iz nekoga progovara.

Ljudima će kao povod poslužiti tvoje nove patike, frizura. Ljudi će biti ljubomorni na način na koji te on gleda. Ljudima će smetati način na koji živiš svoj život, i pokušaće ti reći da je to pogrešno. A zaboravljaju da su samo ljudi i da nisu pozvani da ti sude.

U svojih trideset godina nikada nikome nisam rekla koga treba da ljubi. S kim treba da spava. I koga će da voli. Lažem. Jednom jesam. Jednom, jer sam smatrala da nije u redu da te tuku. Jednom i nikada više.

U svojih trideset godina nikada prijateljicu (a ni prijatelja) nisam pitala: „Jesi li se to malo udebljala?“. Ne vidim poentu u tako besmislenom pitanju, osim ako nekoga želiš da pecneš. U svojih trideset godina to sam pitanje čula stotinjak puta. U svojih trideset godina, tek poslednjih pet sam spremna da se na račun toga i smijem i tako drugoj strani pokažem kako su mi takva pitanja trivijalna, pa me druge strane sve rjeđe i pitaju.

Za svojih trideset godina nikada nikome nisam rekla „kako mu posao i nije nešto“. Nikada nisam pitala: „Tražiš li u struci?“.

Nikada nisam pitala kada će se udavati, ženiti i je li došlo vrijeme za rađanje.
Nikada nisam pitala kada će drugo.

Nikada nisam prijateljici koja je oduševljena nečim novim, rekla kako joj to „novo“ i „nije nešto“.

Nikada nisam imala potrebu da namjerno budem zla prema nekome, a sasvim sam sigurna da sam nekada bila. Nikada namjerno i nikada sa ciljem da se neko zbog mog postupka osjeća loše.
Mnogo puta sam osjetila nečiju namjeru da me povrijedi. Ne slučajno. Ne potrebom da bude iskren. Ne jer mu je jezik brži od pameti (kao meni često). Već istinski i namjenski sa ciljem da me povrijedi.

Zato sve rjeđe svoje vrijeme provodim u društvu ljudi, a sve češće čitam knjige ili pišem. Zato sve češće biram da budem sama. Zato se krug mojih prijatelja sveo na prste ruke.

Život je toliko kratak da bi bio žrtva tuđe ogorčenosti. Život je toliko lijep da bi dozvolio drugima da ga kvare svojom zlovoljom. Život ti je samo jedan da bi ga proveo trudeći se da razumiješ tuđe zlo i za njega nađeš opravdanje. Život prolazi i suludo je provesti ga u nastojanju da nekoga popraviš, budeš mu psiholog i ubjeđuješ se da i „nije tako loš“.

Život živiš samo jednom, pa se okruži onima koji će ti uvijek pružiti ruku na putu do vrha, a one koji bi da te vuku nazad, i ostavi iza sebe. I ne osvrći se. Da te vole, nikada ne bi željeli da budeš na dnu. I ako se pitaš da li je moguće da te neki od tvojih najbližih ne vole dovoljno da mogu da podnesu tvoj uspjeh ili tvoju sreću, ne pitaj se više. Odgovor je jasan, dok si imao potrebu da se pitaš.

Jer sve je to život. Nauči da prepoznaš „govno“ umotano u šareni papir. Nije to teško. Govno koliko god lijepo pokušaš umotati, ono će uvijek da smrdi.

Moja sjećanja

Ne pamtim mnogo toga iz svog najranijeg djetinjstva.

Nijansu žutog tepiha iz dnevne sobe. Mjesto gdje je tata sjedio. Mjesto pored njega gdje sam kao komad namještaja vjerno sjedila i ja, kada god bi sjedio on. Mamu na drugom kraju kauča pored šporeta. Sjećam se njenog namrštenog lica. Možda jer je već u ranim dvadesetim imala dvoje djece i nekoliko godina radnog staža, i ogroman životni gubitak. Možda jer je živjela onako kako nije željela. Možda joj je samo u tom mom jednom sjećanju bilo hladno. Možda se i nije durila, već sam ja sve uobrazila.

Sjećam se šahovske table i intenzivno zelene boje materijala kojom je bilo obloženo dno figura.

Ulice. Hodnika. Stepenica. Komšije.

Drveta u parku. Staze. Puta do škole.

Sjećam se knjiga. I neka čudna toplota mi se razliva tijelom. Ne mogu baš najbolje da se sjetim nijanse očiju svog oca, ali se sjećam jasno nijanse žućkastog papira ušuškanog u bijele korice na kojima je pisalo „Vlak u snijegu“. Pa Brankovi Orlovi. Ne mogu da se sjetim kako se moj otac smijao, ali se sjećam kako je izgledao radni list iz matematike. Sjećam se i da se učitelj ljutio kada bih popunjavala zadatke unaprijed jer je mislio kako to umjesto mene rade roditelji.

Da li sam ja to sjećanja na svog oca potisnula kako bi me manje boljela?

Knjige su me uvijek radovale. U knjigama sam se uvijek sakrivala. Knjige su mi uvijek omogućavale da odem gdje želim. Dalje od maminog ljutitog pogleda. Sirene za vadužnu opasnost. Dalje od vojne uniforme koju je tata morao da obuče. Dalje od pištolja koje bih na blic vidjela. Dalje od priča koje bi obično utihnule kada mi, djeca, uđemo u prostoriju, ali prekasno jer smo ih mi već čuli.

U knjigama sam mogla da sanjam o jednom proplanku. Da se i ja igram sa „orlovima“. Da kradem nečije voće, pa čekam kaznu za svoj nestašluk. U stvarnosti je škola često bila zatvorena, jer nije bilo sigurno da idemo. U stvarnosti su nas djecu rijetko kažnjavali, jer su valjda smatrali da smo kažnjeni dovoljno okolnostima u kojima provodimo djetinjstvo.

U stvarnosti su odrasli krali iz kuća svojih komšija.

Mislim da sam pisati počela od onog momenta kada sam naučila kako da povezujući tačkice ispisujem slova. Uvijek sam željela još. Ako bi mi zadali da ispišem jedan red, ja bih ispisala pet.

Priče su važne jer ti omogućavaju da ponekad budeš neko drugi. Priče su važne jer ti pomažu da ne zaboraviš. U priče upakuješ svoju tugu, pa je na kratko skloniš iz duše. Kao predmet koji odložiš u ladicu kako ti ne bi smetao.

Možda nemam mnogo dara, ali imam ljubavi. Možda i ne umijem baš najbolje, ali želim. Možda ponekad ne znam da prenesem sve ono što hoću, ali to ne znači da ću ikada prestati.

Svaki put kada pišem o svom životu osvjestim jedno sjećanje i zapamtim ga zauvijek. Kao npr. sliku sebe ušuškanu pod njegovom rukom koja se ne bi pomjerila sa mog ramena nikada. Kao npr. osjećaj da te neko voli toliko koliko te može voljeti samo onaj od koga si potekao. Kao npr. osjećaj da je mene neko stvarno i istinski toliko volio da sam bila početak i kraj i centar njegovog svijeta. Kao npr. da sam i ja bila nečija kćerka, a neko moj tata.

I zbog takvih spoznaja vrijedi pisati. Zbog te žute nijanse tepiha na kojoj si bezbrižno igrajući se proveo neke od najljepših godina svog djetinjsta.

Zbog obrisa stolice na kojoj si sjedeći za stolom pojela prvi put sama svoj obrok. Zbog sjećanja da smo i mi nekada bili normalni ljudi. Da smo nekada, prije dvadesetak godina, imali sasvim obične probleme. Da su se mama i tata koškali oko toga da li da žive samostalno ili sa bakom. Da se ona ljutila na njega što je previše ostao sa društvom i popio koju čašicu više.

Lijepo se podsjetiti da smo nekada i mi bili ljudi, prije nego što se sve srušilo, pa smo postali sijenke koje se godinama traže i pokušavaju da pronađu svoj put.

Moj je u prstima i slovima. Jedino još tu mogu napraviti da budemo porodica.

Može, ali ne vrijedi!

Kad bi kamenje moglo da govori šta bi nam reklo? Šta bi oni mermeni podsjetnici našeg najvećeg gubitka rekli generacijama koje su ostale iza njih? Šta bi oni tridesetogodišnji ugašeni i zatrpani životi mog oca i njegovih komšija iz susjednih grobova rekli svojoj djeci? Kada bi groblja mogla da govore da li bi govorila ili bi vrištala?

Da li bi mi rekli da živim tu i da volim? Da se nadam boljem?

Meni je dobro. Nekim spletom sreće i životnih okolnosti, možda i truda, imam dovoljno. Možda imam i skromnije želje. Vjerovatno je od svega pomalo. Ali šta je sa onima koji nisu kao ja?

Izolovala sam i ogradila svoj život od svega što mi stvara gorak ukus u grlu. Ne stremim ka prilikama za koje unaprijed znam kako se dobijaju. Ne težim ničemu što nisam sposobna sama stvoriti i zaraditi jer znam da mi niko neće dati ono što je davno obećano onima koji su navikli da im se daje, a da ništa ne zasluže. I neka. To je njihov najveći usud.

Šta bi te humke rekle na parastose koji se organizuju, na spomenike koje im se podižu, dok njihovi najmiliji negdje čuče zaboravljeni. Šta bi svi oni koji su živote dali za „nečiji tuđi rat“ kada bi mogli sada da govore rekli? Potpuno sam sigurna da bi svaki razboriti Srbin, Bošnjak ili Hrvat rekao kako je bilo suludo.

Šta bi ti grobovi rekli o propuštenim prilikama? O propuštenim koracima svoje djece. Diplomama, vjenčanjima, rođenjima. O propuštenim proslavama. Poljupcima. Šta bi rekli onima koji sada ljube njihove žene?

Mogu živjeti još tri života, ali nikada neću razumjeti zašto bi neko želio da ratuje. Zašto bi svjesno rizikovao svoj život, i živote onih koji ga vole? Životi onih koji obilaze mermerno kamenje više nikada nisu cijeli. Razumijem ludilo i kada te ne pitaju. Kada će te ubiti ili uhapsiti tvoji, ako ne ideš na „njihove“ jer oni smatraju da trebaš.

Mislim da sam nekoliko godina života provela ljuteći se na oca što je otišao u rov umjesto negdje daleko. Morao je, govorili su tada. Ništa se ne mora, znam ja danas.

Da li bi bili srećni da vide šta su „stvarali“? Državu za „sina“ i „oca“. Državu u kojoj moraš nekoga potkupiti od momenta kada se rodiš. Babicu da te pogleda. Sestru da te pripazi. Vrtić da dođeš na red. Školu da dobiješ bolju učiteljicu. Doktora da ne čekaš kada te boli. Ispit da bi položio. Posao da bi dobio.

Može i bez toga! Ako si spreman na borbu koja će vrlo često iz tebe izvući i poslednji atom snage, pa ćeš se oduševiti situacijama u kojima se smiješ jer si zaboravila kada si se poslednji put smijala od srca.

Može i bez toga! Da budeš nečija jeftina radna snaga, dok se on bogati.

Može i bez toga, ako si potpuno apatičan, pa te ništa ne dotiče.

Može i bez toga ako si isti kao ovi što su spremni da ruke stave u tuđe džepove.

Može, ali je toksično. Može, ali je zarazno!

Može, ali ne vrijedi!

Nemoj se slomiti kada dođe sivi dan

Ne znam za vas ali meni je muka od savjeta raznih lajf koučeva. Budi vedra, budi nasmijana, budi leptirić. Širi samo dobru energiju, šalji samo pozitivne misli i svemir će ti vratiti.

Ponekad se sama upletem u ta sranja, pa pišem o njima i sebi i drugima, iako najviše zagovaram onu tvrdnju da budeš svoj.

Našminkana ili ne, debela ili mršava, gej ili strejt, dok god se ti osjećaš u svojoj koži dobro, koga briga što ne čitaš Luizu Hej i ne živiš po pravilima Tajne. Ne možemo svi biti lik koji je odigrala Džulija Roberts pa da „jedemo, molimo i volimo“ i da na kraju sve bude sjajno.

Zbog svih tih sranja kojima nas svakodnevno zasipaju počela sam da mislim da sa mnom nešto nije u redu, kada sam nervozna ili ljuta. Počela sam da se uvjeravam da svakog dana moram biti nasmijana i vedra. Da nemam razlog da budem nervozna. A to jednostavno nije realno. Neralno je da svakog dana budem OK. I kako ću znati prepoznati one dobre dane ako sam svaki dan kao drogirana u nekom balonu sreće?

Voljela bih vidjeti čovjeka koji je svaki dan OK. Koga ne nerviraju glupi i zlobni. Ljubomorni. Voljela bih vidjeti osobu koja može prevazići gluposti koje nam se svakodnevno plasiraju na televiziji, društevnim mrežama i da može da kaže da ga baš nimalo ne dotaknu. Voljela bih sresti osobu koja ne bi bila bijesna kada vidi baku koja komad hljeba traži u kontejneru i voljela bih vidjeti nekoga ko ne popizdi jer mora za obični papir čekati dva sata u redu.

Voljela bih sresti nekoga koga nije isfrustrirala činjenica da mu ne znaju reći dobar dan i doviđenja, hvala i molim.

annoyed.jpg

Voljela bih sresti tu osobu koja može biti vječito srećna i vesela, uredno počešljana, utegnuta i namirisana i da joj baš nikad ništa ne ide na živce. Voljela bih je sresti da je pitam je li realno moguće ili samo sere?

Voljela bih sresti nekoga ko ne psuje, jer znam da se dobar dio vas „finih“ zgorzio zbog činjenice koliko sam puta upotrijebila glagol „sere“, ali zašto glumite? U svoja četiri zida svi mi izgovaramo i mnogo gore psovke.

Jasno je da sve mi volimo čitati ono što čini da se osjećamo dobro. Da možemo letjeti u svemir ako nam se leti. Da možemo prizvati pozitivnim mislima sve što poželimo, pa i ljetovanje na Baliju. Ali ne možeš. Ne, ako dobro ne zasučeš rukave i postaneš realna!

Prvo i osnovno da shvatiš da je potpuno u redu kada plačeš i da se ne moraš smijati svaki dan kao budala kako bi vjerovala da je s tobom sve u redu! Drugo, koliko god ti prizivala, čitala mantre, gledala u Džuliju ili Tajnu, plata od 400 maraka te na Bali odvesti neće, s toga prestani da budeš frustirana i postani realna. Realno traži ili drugi posao ili prestani da se osjećaš loše što sebi ne možeš da priuštiš stvari koje mogu ljudi koji zarađuju deset puta više od tebe. Realno, možeš se dobro odmoriti i na obližnjoj rijeci ako je to domet tvog budžeta. Ali ti ćeš se osjećati loše jer si mislila da se moraš kupati u Splitu kako bi bila srećna. Zapravo, NE MORAŠ!

Nameće nam se previše stvari, a niko ti ne kaže da radiš ono što želiš. Psuj kada ti se psuje. Bori se za sebe kada te napadnu i nemoj stvari gurati pod tepih kako bi tvoj šareni balončić bio veseo i svijetu privlačan. Većinu „svijeta“ zapravo boli uvo za tebe!

Život ne može biti samo ružičast. Ružičasti dani i jesu ružičasti jer dođu poslije sivih. Specijalne prilike i jesu takve jer se u njima osjećaš bolje nego u drugima.

pink buble.jpg

Bilo bi idealno kada bismo svaki dan mogli biti nasmijani i veseli ali je nerealno i lažno. Prosto, nekad te žulja bretela od grudnjaka pa ti nije do smijeha već samo čekaš da dođeš kući i skineš ga. Onda nastupa taj ružičasti trenutak! Nekad si dovoljno srećna pa ih imaš nekoliko u toku dana. A nekad uvežeš i par ružičastih dana.

Ali, nemoj se sjebati kada dođe sivi dan. A doći će. Dočekaj ga spremna i raspali ga najjače što možeš.

Jedino je to realno. Da prihvatiš i dobro i loše i da naučiš da se nosiš sa njima. Jedino tako ostaješ vjerna sebi i drugima.

Odmakni se od ovih negativnih koji imaju samo sive dane jer će te oni spriječiti da uživaš u svojim ružičastim trenucima.

Odjebi lajf koučeve i budi gospodar svog života. Ne treba ti bolji lajf kouč od tvog srca! Kad ti se tijelom širi milina i toplota –  to je taj trenutak. On dođe sam i nema veze sa Balijem, novcem, Gučijem ni obimom tvog struka! Može da dođe i kada to sve imaš, ali sve to ti ga neće garantovati!

Potpuno sam sigurna da je neko i na Baliju plakao!

Skitam i pišem

Otkad znam za sebe voljela sam putovati. Prvo su to bili vikendi kod djeda, zatim bih na raspustu odlazila kod tetke u Novi Sad ili kod ujaka u Zagreb. Na tim svojim putovanjima rijetko kad sam imala društvo u putu, ali mi nije ni trebalo. Zabavljali su me predjeli koje ostavljam iza sebe i konstantno kretanje.

Danas putujem i mnogo dalje od komšijskih Srbije i Hrvatske. Moji prijatelji me više ne pitaju da li putujem, već gdje idem.

Pakovanje se od nekadašnjih pola dana svelo na pola sata. Zemlje u Evropi koje nisam posjetila, a želim, svele su se na prste jedne ruke, a sreća i adrenalin koji mi ostaje nakon svakog putovanja nemjerljiva je ovozemaljskim mjerama.

 

Sanjam da ću jednog dana automobilom obići Italiju od sjevera do Sicilije. Ona je moj favorit. Osim ako joj Portugal i Irska ne otmu to mjesto jednog dana kada do njih dođem.

U Italiji je sve jednostavno. Ne opterećuju se mnogo luksuzom, a umiju da prodaju sve. Njihovi hoteli sa 3 zvjezdice su u rangu njemačkih sa jednom. Vrlo često lijeno i nevoljno odgovaraju na mejlove, ali kada jednom dođeš tamo sve pršti od energije.

Najbolju pizzu moraš znati da nađeš, ne služi se ona tek tako iza svakog ćoška. Isto je i sa pastom. Mislim da je ona rimski tiramisu zaslužan za tri dodatne kile na mojim bokovima, a sladoled iz Đenove pamtiću dok živim. Mada mu se onaj iz Pize ozbiljno približio.

Moj poseban ritual kod svake zemlje u koju idem je da pronađem male restorane koje služe lokalnu hranu i da ne mislim o cijeni. Rijetko kada se desilo da promašim.

Pizza

foto: Firenca, picerija Mamma mia

Jedan od mojih favorita za putovanje je i Austrija u vrijeme adventskih sajmova. Osim što je blizu za jako malo novca možeš imati ugođaj iz nekog božićnog filma. Kuvano vino nigdje nije kao tamo i kod kuće nikada nema isti ukus koliko god se trudio da ga reprodukuješ. Još ako si dovoljno srećan da taj dan bude i poneka pahulja. Jedan od mojih omiljenih božićnih sajmova je onaj u Beču ispred Gradske vijećnice, mada ni Graz nije zaostao mnogo. Jedna od omiljenih pivnica je ostala ona u Salzburgu.

sajam

foto: Grac

U Francuskoj mi se mnogo više dopalo da lutam gradićima i selima Burgundije od famoznog Pariza. Možda sam od njega očekivala previše romantike, a dočekalo me samo previše gužve i omamljenih turista gdje god se okrenula. Lyon sa svojim parkom Tete d’Or me očarao. Tu sam vidjela kako ljudi kojima je buke i konstantne gužva preko glave provode svoje kvalitetno vrijeme. U Francuskoj nikada ne može pogriješiti ako napraviš sa prijateljima piknik uz malo vina, bageta i sira dok se pred tobom pruža prostranstvo i zelenilo Burgundije.

Pariz

foto: Pariz, bazilika Sacré-Cœur

Rusija je zemlja u kojoj se najprijatnije osjećaš i jedna od onih sa kojima ponosno govoriš odakle si i uvijek nailaziš na toplu riječ. Daleka zemlja u kojoj se opet osjećaš najbliže kući. U kojoj iako ne govoriš ruski, ne govoriš ni engleski jer te sramota da im kažeš da ih ne razumiješ pa se sporazumijevaš i rukama i nogama. Zemlja grandioznih građevina pred kojima se nikada ne osjećaš mali. Neobjašnjive ljepote.

MoskvaMoslva.jpg

foto: Moskva

U Njemačkoj me uvijek iznova fascinira njihova preciznost i čistoća. Neće ti dati ni više ni manje od onoga što su obećali. Zemlja u kojoj moraš paziti šta govoriš jer uvijek ima negdje neko „naš“ ko bi te mogao čuti. Osim dvoraca Bavarske, moj omiljeni je ostao i Engleski vrt u Minhenu.

Englisch.jpg

foto: Engleski vrt

Poslije Turske i jednog neprijatnog iskustva, Grčka mi je bila kao melem na ranu. Opuštena i mediteranska, sa toliko naših ljudi u ljetnom periodu da imaš utisak da nisi nigdje ni otišao. Tursku sam vidjela – vratiti se neću sigurno.

Švajcarska je zemlja u kojoj kada espresso platiš 3,5 evra smatraš da si jeftino prošao. Nisam od nje vidjela mnogo, ali je Ženeva bila i više nego dovoljna da poželim da joj se vratim. Na Ženevskom jezeru sam tako napravila pravu pometnju hraneći patke smokijem jer sam ih prizvala gotovo stotinu. Uspomena koje se rado sjećam.

A Španija? Ne postoji zemlja koja izlazi na more a da je ja ne bih voljela. Barselona je grad kojem se definitivno želim vratiti, i nastaviti da se vraćam. Mnogi su je na svojim ekskurzijama posjetili pa je postala kao obična, a one je sve samo obična nije.

Kada sa nekih svojih dalekih puteva stignem do Mađarske, smatram da sam već kod kuće. Sviđa mi se Mađarska. Jedan od utisaka je da mnogo piju, pa ćeš tako često sresti nekoga ko se u 8 ujutru vraća iz noćnog života.

Budimpesta.jpg

foto: Budimpešta

Kad smo kod pića prva asocijacija običnu bude Češka tj. Prag. Ostalo je mnogo malih gradova koje želim vidjeti, kao što su Karlove Vari ili Češki Krumlov. Grad koji u svojoj staroj jezgri ima ulicu nazvanu po mom omiljenom pjesniku Nerudi, mora imati i mjesto u mom srcu. Prag je mnogo više od pivnica i razuzdanog noćnog života. Bajkovite arhitekture i prijatnih domaćina svakako zaslužuje biti na listi gradova koje moraš posjetiti.

Prag.jpg

foto: Prag

Na moje veliko razočaranje, Amsterdam me nije kupio. Osim što nam se zbog kanala bilo jako teško snalaziti jer je sve izgledalo isto, nije mi se svidjela takva količina histerije. Mnogi ljudi su imali potpuno drugačija iskustva, a ja sam odlučila da ću Amsterdamu sigurno dati još jednu šansu.

Amsterdam

foto: Amsterdam

Cinque Terre tj. svih pet sela su bili na mojoj listi odavno. Manarola je jedno od najšarmantnijih mjesta koje sam u životu vidjela. More, odlično vino i šarene kuće bi ugrijali svačije srce. Opasna konkurencija mu je i maleni Hallstatt nedaleko od Salzburga. Pa Bled i Ohrid.

17358951_10211566365546347_5949058875126848070_o

foto: Cinque Terre, Manarola

Bjelorusija i Bugarska me nisu oduševile i u nekim narednim putovanjima bih ih uvijek zaobišla. U Rumuniji mi se svidio naročito sjeverni dio i grad Brašov dok je dvorac Bran obični marketinški trik. Rumunski novac je tako šaren i veseo da vam uopšte ne pada teško kada ga trošite, a cijene su ponekad niže od onih u Banjaluci. Siromašna zemlja sa lošim putevima.

Iako je Varšava mnogo pretrpjela u Drugom svjetskom ratu ona djeluje rustikalno. Sve te građevine su ponovo napravljene ali u duhu vremena kojem su izvorno i pripadale. Hrana je bila odlična i generalno iako daleko od nas, djelovala mi je nekako poznato. Radujem se što ću je ljetos ponovo posjetiti.

Varšava

foto: Varšava

Nisu moja putovanja glamurozna niti imam mnogo novca, samo mnogo volje. Nekada se znalo desiti da po dvije noći provedem u autobusu da bih došla do onoga što želim vidjeti, ali nikada nisam zažalila.

Dok se spremam za još jednu sjevernu avanturu sa Litvanijom, Letonijom, Estonijom, Poljskom i Rusijom, ne zaboravljam da maštam kako ću vozom putovati kroz Englesku i posjetiti sva ona mala i romantična sela. Uživati u irskim pejzažima i slušati fado negdje na ulicama Lisabona.

Nemoguće je u jednom tekstu sjetiti se svih mjesta u Evropi kojima sam odlazila i kojima bih se opet i opet vraćala. Ne treba mnogo: pasoš, nešto novca, mnogo volje i svijet je tvoj.

Фиренца – краљица Тоскане

Сјећам се како сам гледајући холивудске филмове маштала о Тоскани. О беспрегедном зеленилу, виноградима, сунцу и некој италијанској романси. Све фотографије које се могу пронаћи приликом укуцавања ријечи Тоскана у гугл претраживач и даље су обећавале дивне призоре и добар провод. Нисам се надала да ће ме један пут и једно љето одвести до Фиренце. Града музеја и средишта ове италијанске покрајине.

 

Улазећи у овај град била сам помало разочарана. Нигдје зеленила, нигдје винограда. Будаласто сам очекивала да ће их бити у неком граду. То се обично деси када се много замаштате. Град је наликовао на градове на приморју, уске улице, камене кућу и навучене жалузине у боји. Помало уморна од тринаестодневног путовања, а Фиренца је уједно била и последња станица, помислила сам: „пих, па и није нешто“. Очекивала сам да ћу одмах угледати све грађевине, да ће све бити на дохват руке, као што је то случај када нпр. уђете у Рим.

 

Одлучили смо да паркинг потражимо на обали ријеке Арно и уједно од тог мјеста започнемо обилазак. Ријека ме није импресионирала. За град такве величине и таквог статуса код туриста морала би бити много сређенија и питомија. Трава је била непокошена, дрвеће огромно, разно шибље, а нас је подсјетило на домовину. Уједно то је и једина замјерка коју сам приписала овом граду. Иако ово љето није имало много топлих дан, нас је у Фиренци дочекао најтоплији који доживјех овог љета. Ситуацију је нагло погоршавало одсуство хладовине и камен који је био свуда око нас. Срећа па су уличице биле уске, тако су грађевине и зграде правиле дубоки хлад.

DSCN2589

У неком хотелу смо замолили за мапу града и упутили се ка првој туристичкој дестинацији. Одлучили смо да нећемо чекати у редовима за улаз у музеје јер смо били изузетно ограничени са временом, а редови су наравно били километарски. Тако смо се запутили ка катедрали Санта Кроће (ит. Santa Croce).

DSCN2544.JPG

Нажалост у ову катедралу нисмо ушли, јер је температура била толико висока да нам се није исплатио чекати у километарском реду. Иначе у њој су сахрањени Данте, Галилео и Микеланђело. Испред ове огромне базилике саграђене од бијелог камена, се налази споменик Дантеу. Ту смо направили неколико фотографија и одлучили да се мало одморимо на степеницама које су се налазиле испред улаза у катедралу. Имала је заиста необичну архитектуру и изгледала је као да је спојена од дјелића камена. Фотографија ће вјероватно боље и ближе објаснити на шта се то односи. У преводу би име ове базилике значило Свети крст.

 

Након тога уским каменим уличицама, застајући успут да погледамо сувенире, упутили смо се према Палати Векио (ит. Palazza Vechio). То је уједно и градска вијећница. Сама по себи ми није била много импресивна. Осим што је била изузетно велика, донекле ме подјсећала на затвор. Без много прозора и интереснтних шара какве су се могле видјети на осталим грађевинама. Једино што је разбијало монотонију ове грађевине био је сат на њеној предњој страни.

Испред палате се налази и копија Микеланђеловог Давида. Ускликасмо Давида и кренусмо даље.

DSCN2561.JPG

Лутајући одлучисмо се да потражимо Фирентинску катедралу. Било ју је немогуће заобићи будућу да се њена величанствена купола види куда год да погледате. Саграђена је у ренесансном стилу и кажу да је највећа купола на свијету. Мени је ова катедрала када смо се приближили изгледала као да је нацртана. Уколико почнете размишљати како је то неко успио и када је направио у глави вам се може завртјети, заиста изгледа импресивно и несвакидашње. А ако се узме у обрзир какве су алатке тада биле доступне градитељима ваше дивљење постаје још и веће.

DSCN2659.JPG

Битно је истаћи да се готово све најзанимљивије грађевине у Фиренци налазе у непосредној близини тако да вам неће требати нити градски превоз а ни много времена да их све обиђете. Базилика Сан Лоренцо (ит. San Lorenzo) је једна од највећих цркви у Фиренцки и била је то парохија породице Медићи. Једна од најпознатијих и најбогатијих породица у Фиренци која је кроз историју владала Тосканом. Црква Сан Лоренцо са вањске стране и није нешто нарочито импресивна. Подсјећала је на палату Векио. Саграђена од фасадне цигле и без много живописних детаља. Унутра је наравно изгледала много другачије. Огромна и импресивна. Са мраморним подовима и изузетним украсима.

 

Након ходања центром града и истраживања уличица запутили смо се према мјесту које ме је највише занимало. Понте Векио, чувени мост у Фиренци на којем се налази безброј најлуксузнијих продавница накита и сатова. Како му и само име у преводу каже Стари мост, он је један од најстаријих мостова на свијету и један од заштитних знакова Фиренце. На мосту редовно стражари полиција, вјероватно због свог луксуза и драгуља који се на овом мјесту продају. Био је симпатичан, шармантан, рустикалан и несвакишњи. Направили смо безброј фотографија и одлучили да ћемо се овдје вратити и када падне мрак како бисмо га видјели у пуном сјају.

DSCN2694.JPG

Каква би то посјета Италији била када бисмо прескочили уживање у пици. У сваком италијанском граду у којем смо боравили смо је пробали, па је тако морало бити и у Фиренци. Иако је било јако вруће, одлучили смо да потражимо неки адекватан ресторан и да пробамо. Тако смо одлучили да одморимо на тргу Loggia del Mercato Nuovo или другачије названо Loggia del Porcellino. У преводу би значило трг свиње јер се ту налази статуа дивљег вепра за коју се вјерује ако је протрљате да ћете имати новца током цијеле године. Наравно и ту је чекао ред туриста. Није много упадљива па смо је једва пронашли. Након што смо протрљали свињу и загарантовали себи годину богатства, запустисмо ка пицерији да нешто од тог новца и потрошимо. Пице су биле укусне и велике. Двоје људи је могло добро да се наједе од једне пице, а и цијене су биле приступачне. Уписали смо и пицу у Фиренци на листу оних добрих.

pizza.jpg

Након обилног ручка одлучисмо се за кратку паузу на обали ријеке Арно. У повратку смо схватили да се на сваких двадесетак метара налази продавница са кожним јакнама, торбама, вјероватно опет једна од препознатљивости овог града и детаљ који раније нисмо знали. Ријека ме опет разочарала како њене обале нису били уређене, али је била једина зелена површина на коју смо наишли. Након што смо се мало одморили, схватили смо да имамо још јако пуно времена до поласка из Фиренце, па смо одлучили да одемо на познати видиковац или пиацале Микеланђело (ит. Piazzale Michelangelo). У почетку сам негодовала гледавши у брдо јер ми је већ било доста ходања и врућине, али када смо почели да се пењемо схватили смо да није много напорно нити далеко.

 

На самом видиковцу је било пуно туриста, чекали су да падне ноћ и да уживају у погледу на освјетљену Фиренцу. И ми смо уживали, поглед је био прекрасан. Доминирала је Фирентиска катедрала са својом куполом. Ријека је нестварно свјетлуцала и то је био коначно дашак романтике који су обећавали они холивудски филмови. Било би га и више да поред нас неки Шпанци нису разговарали. На овом путу сам схватила да је једини народ који гласније прича од нас био управо овај. Њихова дрека је дословно пробијала уши гдје год бисте их срели.

italy sunset.jpg

Направили смо готово стотину фотографија на овом мјесту, иако су углавном све биле исте и запутили се ка ријеци Арно и мосту Векио. Силно сам жељела видјети како Фиренца изгледа ноћу.

 

На мосту је и даље све врвило од туриста, само су сада све радње биле затворене иако није било нарочито касно. Претпостављам да је то из безбједоносних разлога. Био је занимљив тај парадокс између најсавјеременијих сатова и драгуља и једног од најстаријих мостова на свијету.

Када смо стигли до палате Векио испред Галерије Уфићи се одржавао концерт класичне музике на отвореном. Мирис љета и умилна музика која се разлијегала тргом гарантовала је још мало романтике. Било је заиста прекрасно. Цијели град је био освјетљен жућкастим свијетлима и ниједна зграда није била нападно бљештава, већ освијетљена таман онолико колико је и било потребно.

 

Још смо мало прошетали градом, удисали дух Италије и уживали у топлоти љетне вечери. Спремали смо се за повратак кући, а ова последња шетња и концерту су били сјајан начин да се поздравимо са Фиренцом. Чврсто смо одлучили да ћемо се овдје сигурно поново вратити.