Од чега твоје срце затрепери?

Navona

Када имате година као ја, неминовно је да вам постављају лична питања која се тичу ваше будућности. И то врло често потпуни странци, случајни пролазници или познаници. Када ћу се удати, колико ћу дјеце имати и гдје ћу живјети је нешто што их занима. Не разумијем! Можда јер мене такве ствари не интересују. Колико имаш година радног или брачног стажа. Колико дјеце имаш, а колико их желиш су ствар нечије интиме која ме не занима. Јеси ли разведен, самац или у срећној вези такође. Наравно изузимам своје пријатеље које такве ствари желе да подијеле и нормално је да дијеле. Такви ме пак никада нису питали када планирам да започнем репродукцију.

Ја, са друге стране никада нисам осуђивала некога ко није студирао, радио и желио би да има петоро дјеце. То је његов или њен избор и ја га поштујем. Моји избори који се углавном косе са изборима већине су врло често на мети разних коментара, неодобравања и забринутих погледа. Ни то не разумијем. Не фрустрира ме и не љути, него једноставно не разумијем. Зашто тебе боли што на прагу тридесете немам дијете, бурму и властити стан? Немам чак ни положен возачки. Ха? Скандалозно! Још горе бива када кажем да тренутно не желим да имам дијете. Не знам да ли ћу икада и жељети. Себична сам, кажу. И такво размишљање поштујем.

Трагајући за разлогом недостатка претјеране њежности у мени када видим дијете у колицима, питала сам своје блиске пријатеље како су се осјећали када су постајали родитељи. Када су то спознали. Јесу ли прије тога имали осјећај да је то нешто што страшно желе, као што ја затреперим сваки пут када схватим да ћу посјетити неку другу земљу на овој нашој планети. Као што сијам док маштам да ћу једног дана имати довољно новца да путујем свијетом и биљежим утиске о свим тим сјајним земљама. Када сам срећна јер је неко прочитао мој текст. Када ми странци кажу како су читали нешто што сам написала и како им се допада. Када прочитам добру књигу. Када савладам неку нову вјештину.

Неки родитељи су одговорили да су били истински срећни. Нески су били изненађени. Неки затечени, али су касније завољели идеју да ће бити одговорни за живот једног маленог бића. Већина их је рекла да је то био неки логичан животни слијед? „Дијете по распореду“, заћуђено питам. „Па да, шта друго ћеш радити. Муж, стан, посао, све имаш, шта ти друго преостаје?“, одговарали су.

Је ли дијете неки додатак који нам је неопходан да би наш живот био заокружен? Неко средство кроз које ћемо остварити све оно што ми нисмо успјели. Неко ко ће проживјети оно што ми нисмо стигли, не питајући га да ли то заиста жели.

Хтјела сам да заврштим барем десет одговора који су ми у истој секунди пали на памет, а онда сам се сјетила како сви нисмо исти, и није на мени да одређујем шта нечији живот чини срећним и испуњеним. Али зашто онда они имају право да коментаришу моје изборе? Зашто не могу да разумију да нисмо сви једнаки?

Ја знам шта је подразумјевао одгој дјетета као што сам ја. Преосјетљивог, преемотивног и болешљивог. У животним околностима у којима сам се налазила и тешким ситуацијама, гдје би сваки стресни догађај резултирао страшним нападима астме или у каснијој доби осипом по кожи својој мајци бих данас дала орден за издржљивост. Врло често смо се свађале, викале. Мислила сам да ме не воли довољно, јер неког емотивног попут мене је страшно тешко вољети онолико колико бих ја жељела. Да ли бих била спремна да се суочим са таквим дјететом? Признајем да не бих. Да ли сам због тога себична – не знам. Да ли ћу своју одлуку промијенити – ни то не знам. Да ли ће једног дана и моје срце заиграти када видим препун парк дјечице и пожељети да је једно од њих моје, ни то не могу да гарантујем.

Моје срце чезне за лутањима, тражењима, ситним задовољствима. Након живота препуног сељакања, губитака ближњих, изградње, мијењања школа и станова, праћења туђих животних одлука и уплитања судбине, мислим да имам право да живим како желим. Много је ствари у животу на које не можемо утицати, али можемо бирати да радимо оно што нас чини срећнима.

Да ли ће ме због тога неко прихватити? Да ли ћу за двадесет година жалити за неким својим животним одлукама? Не знам. Да ли кроз три године гурати колица и бити најсрећнија жена на свијету, ни то не могу да погодим, али знам да ме сада зову непрегледна пространства овог свијета у којем живимо и да са сваким новим печатом у пасошу и сваком земљом у мојој меморији моја срећа расте, а сваким новим путовањем ја постајем другачији човјек. Да ли бих такав живот могла да водим да имам дијете, засигурно дуго времена не бих. Једном приликом, пробудивши се главобољом послије пријатељицине свадбе сам помислила како би ова недјеља изгледала да ме из друге собе дозива дијете. Одмахнула сам главом и вратила се у кревет. Мене није страх да такво нешто признам јер то искрено осјећам!

И зато бирам да живим онако како ми срце налаже. Мислим да је тако много храбрије!


До кад ћемо ићи кроз живот као кћери и синови?

11541296_10206370558334414_1225961994_n

Када размишљам о нашој држави, осим што закључујем да има хиљаду ствари које бих вољела промијенити, примјећујем да је то једна од држава у којој се највише кука и моли. Покушавамо констатно од себе да направимо људе које треба жалити како бисмо на такав начин за себе измолили одређене прилике које сматрамо да заслужујемо.

Како не бих филозофирала, објаснићу практично! Прије неколико дана готово сви медији у БиХ, а и неки у региону су пренијели писмо дјевојке која критикује политичаре у Републици Српској и указује на то како је наша држава неправедна према неким категоријама становништва, као што су дјеца погинулих бораца. Сваку реченицу коју је написала подржавам. Сагласна сам са њом када каже да су подједнако лоши и једни и други. Да не требамо запошљавати дјецу политичара, функционера, богаташа и сл. Да се радна мјеста не требају наслијеђивати.

Узећу себи за право да коментаришем нешто за шта сам сигурна да ће већина људи замјерити или неће разумјети. Мој отац је погинуо у рату. Не могу да кажем да сам дијете погинулог борца јер одавно нисам дијете. Од те етикете бјежим цијелог живота. Не зато што сматрам да бих се требала стидити тога, већ због тога што сматрам да сам много више од те једне одреднице. За себе ћу рећи да сам Јелена, кћерка Здравка и Наде. Када негдје морам да објасним или кажем да ми је отац погинуо у рату, трудим се да то што прије скотрљам низ усне. Можда због чињенице да то никада нисам потпуно прихватила. Када би ме као дијете неко питао: „шта ти ради мама?“, покушавала бих да промијеним тему јер сам знала да ће идуће питање бити, „а тата?“. Након одговора који би једва промуцала би слиједио неки сажаљиви поглед. Одрасли би ме помиловали по глави. Друга дјеца би се извињавала што су ме питала. Али никада нећу заборавити тај поглед сажаљења! Тај поглед који те враћао у свијет туге гдје ниси исти као остала дјеца. У пубертету би сваки твој несташлук већ приписали лошем одгоју зато што немаш оца. Ако ти је на факултету кренуло низ брдо, и то је било зато што немаш оца и чврсту руку да те усмјери. Слушала сам то, корачала даље и настојала да нико не примјети када патим.

Зато ми никада на памет није пало да нешто тражим само зато што је мој отац погинуо. По чему бих се онда разликовала од других кћери и синова који послове добијају на основу својих очева или мајки. Суштински би било исто. Не би било праведно.

Ако би мене неко питао шта може да учини за мене и за ову дражву за коју су очеви, синови, браћа и мужеви гинули ја бих тражила да буде праведна! То би ми било довољно. Праведна и за мене, и за Марка и за Милицу која је имала срећу да су јој оба родитеља жива, али несрећу да не може никако да пронађе посао. Жељела бих да се запошљавају најбољи, а не синови и кћери. Ја сматрам да нисам у старту ни боља а ни лошија од оних који имају оба родитеља и зато са њима желим да се равноправно и праведно борим за животне прилике. Не желим да за њих молим. Никада и нисам.

Шта ћемо са мојим вршњацима који нису имали несрећу да им родитељи гину, а ни срећу да су синови и кћери неких успјешних родитеља? Како они да дођу до својих прилика? Како они да пронађу комадић среће у овој држави у којој мораш да крадеш или да молиш.

До када ћемо бити нечија дјеца, а када ћемо постати зрели и одговорни људи? Када ћемо изаћи из своје улоге жртве и почети да се боримо са животом?

Ако је моја једина квалификација на тржишту рада чињеница да ми је отац погинуо у рату, онда не требам ни да радим. Да ли то значи да познајем страни језик, рад на рачунару? Да сам одговорна, вриједна и марљива? Сложићете се са мном да не значи.

Како би дивно било да живимо, радимо и дјелујемо по принципу да нам се прилике намећу у завиности од количине нашег залагања. Колико смо добри. А, не зависно од тога колико смо добри са неким, или чија смо тридесетогодишња „дјеца“! То је тако једноставно! Али не! Ми до свега желимо краћим путем. По завршеном факултету до директорске позиције, примања са 4 цифре. Преко реда у поштама, банкама, трговинама. У двадесетим до својих станова и викендица. Па то млади у много развијенијим државама од наше не могу ни да замисле!

Када би било праведно па и на нашу штету, лакше бисмо се у овој држави будили. Лакше бисмо живјели. Можда бих тек тада сматрала да све жртве нису биле узалуд!


Тешко држави с нама!

upitnik

Колико сам само пута чула како је наша држава лоша, како се тешко живи, нема посла, плата, дешавања…ничега. Врло често сам аргументовано о недостатку првог и другог и писала и сама дискутовала. Када човјек нешто нема, требао би да тражи, да проналази начине, да се бори. Код нас је логика – нема и тачка. Сједиш код куће и чекаш да ти то нешто што тражиш покуца на врата, јер си управо ти ТАЈ који је заслужио најбоље.

Лијепо је што нас уче и одгајају како у животу треба да тежимо само најбољем. Да не будемо лажно скромни и да се не задовољавамо мрвицама, али је лоше што нас не уче како да дођемо до прилика које заслужујемо и како да се боримо.

Научени смо ми, да ћемо по завршетку посла да се увалимо у неку фотељу, добијемо добро плаћен посао и ту столујемо до пензије. Не желимо да се трудимо. Па чак ни они који још увијек немају то факултетску диплому, не желе да се ухвате у коштац са било каквим пословима. Не знају они да је та факултетска диплома толико девалвирала и да посједовање једне такве за образовање појединца не значи баш ништа. Поносно шетају са тим дипломама многи који још увијек нису научили разлику између хтио и хтјео, не умију да са пословним партнером прогове пет ријечи на енглеском, а о неком смисленом допису или документу и да не говорим. Прочита се ту свашта.

Не тврдим да сам од таквих, нити боља, а ни гора. Ни сама нисам знала све, иако добро говорим енглески језик, а основе правилног изражавања сам научила још у основној школи, сматрала сам да не постоји посао који би ми био испод части. И даље тако мислим. Никада нисам упрла прстом у некога ко чисти мој хаустор или окренула главу од камиона градске чистоће. Али зато увијек радо окренем главу од ових неписмених интелектуалаца са купљеним радним мјестима. Онима који преврћу очима и питају те „зашто не тражиш посао у струци“. Окренем главу од дјевојчица које су у различитим креветима проналазиле пут до свог благостања у удобној фотељици неке агенције. Знате оне које дођу на посао сваки дан са уредно намјештеном фризуром, дотјераним ноктима, и штиклама од дванаест центиметара јер им је баш тако удобно.

Да ме неко не би погрешно разумио, немам ништа против дотјераних жена, и волим да видим и жене и мушкарце који воде рачуна о свом изгледу, али не волим када захваљујући свом изгледу (и лаком моралу) заузимају радна мјеста која не заслужују док са висока гледају све око себе. За њих нису послови у бутицима, кафићима, у приватним фирмама – то ће успјешно да раде њихове колеге са факултета које су имале мало мање среће и мало више скрупула. Ови „срећковићи“ ће те посјетити у бутику у којем радиш и поздравиће те љубазно, и знаћеш да им је жао што не радиш неки бољи посао, али ето биће боље. Потапшаћете те по рамену, овлаш загрлити и „јавиће ако код њих буде неки конкурс“.

Од ових на државним јаслама су ми једино говори ови на јаслама маме и тате. Баш за њих ни један посао није довољно добар! Има их у доби од осамнаест до четрдесет и сви су једнако самоувјерени и убијеђени да су они избарани за неке веће ствари у животу. Такви сједе код куће и живе од мамине пензије или плате и пљују на све живо у држави. Они не могу да раде за плате од тристо или четристо марака јер им се више исплати да сједе код куће и не доприносе никако. Једино кога кривим више од њих су њихови родитељи који их подржавају у тако глупим и непромишљеним одлукама. У тако лошим изборима, и што их нису научили како се у животу бори. Зашто их презирем више од ових са намјештеним пословима и уредним ноктићима, јер су се ови други борили, па макар и својим полним органом.

Ови принчеви и принцезе који чекају неке најбоље прилике да дођу на њихова врата, док их издржава мајка која ради у драгстору или прима неку оскудну пензију, нису вриједни помињања. Довољно простора су већ дали сами себи мислећи да су најбољи. Они ће те још сажаљивије погледати када им кажеш да си одлучио да радиш било шта јер не желиш да чекаш посао у струци и да годинама трунеш на бироу рада.

А за такве и ти радиш! За такве зарађујеш доприносе за здравствено осигурање док су они годинама на бироу. Такви љетују на бољим мјестима од тебе, јер имају образа да им и одморе плаћају родитељи. Возе њихове аутомобиле. Сипају бензин за пет марака док презриво гледају свог колегу са факултета док ради на бензинској пумпи.

И зато поштујем више ону тету која ми свако јутро очисти хаустор. И не би ме било стид да радим и њен посао. Ко зна, можда и она мора да заради додатна примања за свог сина који лежи код куће и чека бољу прилику. То је наша држава. Не може ни она бити боља од народа који у њој живи.


Колико кошта килограм љубави?

prostitucija-dnevne1

Враћам се са посла прије два дана. Ћутке корачам и размишљам како сам срећна што је радни дан готов. Пут од куће до посла није дужи од 500м, али је ипак довољно дугачак да ме нешто изиритира. Пролазим поред малог кафића у којем углавном сједе неки чудни типови. Овога пута пажњу ми привукоше шарене ципеле са потпетицом од петнаестак центиметара. Чујем и глас који стоји иза штиклица: „Без пара си ништа, нула“! Имала је око двадесетак година, црну хаљину превише нападну за то доба дана и сувише шминке.

Наставила сам даље, али из главе ми нису излазиле њене ријечи које су ме тог дана изнервирале више него дневник државне телевизије. Помислила сам, какви су то ставови? Ко је спреман да окарактерише другог на основу новца који посједује, и да закључи да не вриједи ништа уколико га не посједује? У какве смо се ми то (не)људе претворили?

Ја се још увијек сјећам црно-бијелих фотографија својих родитеља. Њихове љубави о којој сам слушала док сам била дјевојчица. Како су понекад знали у кафићу да подијеле један сок јер нису имали за два. Нису се тога стидили. Тако су живјели сви њихови пријатељи средњошколци и студенти. Данас си нула ако дјевојци не можеш да платиш ред бул, обезбиједиш сепаре у престижној дискотеци и не провозаш је у свом скупом ауту. Моји мама и тата су одлазили у кампове у Макарској, аутобусом или стопом. Силно су се вољели. Данас се љубав мјери луксузношћу апартмана у Грчкој или Турској.

„Ја се никада не бих забављала са дечком који нема ауто“, рекла је једном давно моја пријатељица. Ја сам покушала да сакријем шок и да је питам зашто тако мисли. Објаснила ми је да је смор да шета, да јој не пада на памет да се цијели дан са неким вода за ручицу и да је много практичније ако он има ауто. Била је искључива. Можеш бити најбољи, најпажљивији, најпаметнији ако немаш ауто – ћао.

Ја разумијем да нам новац треба да преживимо. Да купимо одјећу, храну, платимо рачуне, да негдје отпутујемо, али да смо морали да материјализујемо љубав и пријатељство- одбијам да повјерујем! Данас се неке дјевојке, које називају старлетама, утркују да кажу колико кошта ноћ проведена са њима. И све их је више. Слушам, педесет, сто, двјесто eвра док ми се желудац окреће. Нису то више дјевојке које гледамо на телевизији. Оне су ту, у малом кафићу поред којег пролазим сваки дан. У кафани преко пута. Ишле су са тобом у средњу школу или на факултет. Оне са другарицама расправљају о пластичним хирурзима и гдје да уграде нове силиконе. То су исте оне дјевојке које прије суботње шетње посјете соларијум, фризера и шминкера.

Онда се бунимо зашто су мушкарци хладни и незаинтересовани за романтику. Зашто више нико не чита поезију? Зашто нам нико није поклонио цвијет? Зато што смо почели да вјерујемо у неку другу врсту љубави. Ону која се купује са педесет eвра и која им рок трајања.

И брига ме за њих. Оне су давно продате, купљене и потрошене, али ће сутра „шарена штиклица“ своју дјевојчицу научити да је без новца нула. То малено биће ће од дјетињства вјеровати да вриједи онолико колико новчаница има. Своме сину ће објаснити да је у реду да се жене купују, јер да није било купо-продаје љубави, не би било ни њега.

А мушкарци, плаћајући ваше рачуне и љубав вјерују да су снажнији и бољи. Да су мужевнији. То су исти они који ти не би дозволили да им платиш кафу, а камоли ручак или вечеру. Они који себи никада не би дозволили да се возе у твом ауту, и они који те никад неће вољети, јер су научили да те купују.

А те продавачице љубави ће сутра са жаљењем да те погледају, док уморна пјешачиш са посла и носиш тешке кесе и мислиће како су боље од тебе. Ликоваће у себи док буду поредиле своје скупе штикле и твоје патике. Не знају да твоје срце грије љубав коју оне никада нису осјетиле. Таква љубав се не продаје!


Pravda?!

upitnik

Sjećate li se sebe kada ste imali osamnaest godina? Ja već godinama pokušavam da oživim taj osjećaj spokojnosti, hrabrosti, da vratim sebe kakva sam tada bila, ali mi ne polazi za rukom.

Gdje se izgube oni buntovnički porivi? Onaj osjećaj da možete da promijenite svijet? Da pravda zaista postoji? Možda negdje između računa za struju i poslovnih obaveza. Možda negdje između razočaranja i poraza koji se nanižu u periodu od jedanaest godina. Možda su ostali tamo gdje ste spoznali da ovim svijetom ne vlada pravda već oni sa najdubljim džepovima. Tamo gdje su bitnija poznanstva od sposobnosti, i novčanice od koeficijenta inteligencije.

Pokušavam da se prisjetim šta sam to tada željela. Znala sam, kristalno! Danas se ubjeđujem da je upravo ono što imam i ono što želim. Kao i većina nas bez poznanstva, novčanica a i u koeficijent inteligencije počinjem da sumnjam.

Sa osamnaest nisam sumnjala. Ponajmanje u sebe. Vjerovala sam da mogu biti šta god poželim, samo je potrebno da se dovoljno trudim. Željela sam da odem daleko, uvijek razmišljajući kako pripadam nekom drugačijem svijetu. Dok su moje drugarice maštale o udaji, fatalno se zaljubljivale u srednjoj školi, prepričave onaj „prvi put“ i onog „pravog“ mene to nije zanimalo. Mislila sam da bi mi samo smetalo. Te dječake nije zanimalo da li sam ja pametna, naprotiv išla sam im na živce svojim stavovima, a mene je strašno zabavljalo da im se suprotstavljam.

Nije me zanimalo šta će neko misliti o mom izboru zanimanja. Sjećam se koliko su me ljudi odgovarali od novinarstva. Kako i danas neki govore da ne bih trebala da pišem sve ono što mi je na umu. Moglo bi da mi škodi, ako nekada pokušam da se zaposlim u nekoj državnoj instituciji. O, kakva komedija! Pa zar i dalje u tijelima tridesetogodišnjaka postoje oni osamneastogodšnjaci koji vjeruju da postoji neki pravedan konkurs u takvim ustanovama. Da bar neko neće morati da pozove za vas. Da postoji pravda za talentovane u medijima u kojima stoluju frizeri, trgovci na uredničkim pozicijama. Naravno da ne želi da ti pokaže kako se praktično radi, jer tako prijetiš da postaneš bolji od njega. Obrazovaniji već jesi.

Ako je ovo vrhunac onoga što jedna država može da ponudi mladom čovjeku, bez poznanstava, novčanica, tatica i sponzora, vrijeme je da oživimo onaj buntovni dio u našim tridesetogodišnjim mozgovima. Ali ne zbog neke bolje pozicije, već zbog bolje države. Zbog pravde! Pa čak i one koja bi nama lično mogla da šteti!

Gledam prije nekoliko dana jednu političku emisiju u kojoj su se okupili neki mladi predstavnici najvećih političkih partija. Ne mogu da ih nazovem političarima. Oslovljavaju jedni druge sa gospodine, gospođo. Ma idite molim vas! Ta gospoda i gospođa bi trebali da vode brigu o budućnosti ove države i perspektivi za mlade. Pitam se da li postoji neko ko im stvarno vjeruje? Da žele pravdu, a ne da obezbijede sebe? Ne znam da li u ovoj državi postoji neko kome su takvi dosadili, znam da postoji dobar dio onih koji bi željeli da su na njihovim mjestima. To je naš najveći problem!

I zato uvijek sa strijepnjom čekam proljeće. Znam da će proraditi oni buntovni porivi i da ću sve teže da se smješkam onome na šta bih najradije vrištala. Da ću željeti da mijenjam svijet, a još uvijek nemam s kim, a ne znam ni kako. „Lako je tako“, reći će neki, „samo pričaš, a gdje su djela?“. Ja priznajem da ne znam! Trudim se da od sebe napravim boljeg pojedinca, misleći da će tako i svijet djelimično biti bolji. A ako mogu da kažem i mislim, i to je mnogo više od onoga što je većina spremna da učini za državu u kojoj živimo.


Свашта труло у држави Српској

free-vector-graduation-cap-and-diploma-vector_001862_1-01

Свакодневно слушам о нашем образовању. Било да су тема основне или средње школе, факултети, формално или неформлано образовање. Најчешће се куде основне и средње школе, приватни факултети. Они су у нашем народу извор највећег зла. О јавним факултетима се ријетко говори негативно. То су расадници наше интелигенције. Наставни кадар који ту деценијама столује је најбољи могући.

Они који ме познају, знаће да су горе исписани редови иронија. Онима који ме не познају ћу радо објаснити своје ставове.

Да одмах одагнамо сваку сумњу, завршила сам јавни факултет. Уписала сам се на Филозофски, а дипломирала на Факултету политичких наука журналистику, а да се при том нисам преписивала. Како је то правно извео наш факултет а да смо задржали вјеродостојност дипломе – појма немам. Не мислим суперлативима китити приватне факулете због оних који би помислили да нисам објективна будући да на једном таквом радим. Нећу то ни да прећутим, због оних који би помислили да фолирам. Но, доста о мени.

Да одмах рашчистимо још једну ствар, на мом факултету су постојали асистенти и професори којих се и данас радо сјећам. Њих могу пребројати на престе једне руке – али и то је доста. Стручњаци и они пожртвовани. Трудили су се колико год су могли у том накарадном систему да према нама студентима буду коректни и да нам пренесу све оно што су знали. Нажалост студената који тек долазе, неки од њих више нису на том одсјеку. Нечији предмети су укинути, пребачени на изборне и сл.

Остали нису много вриједни ни помињања, али да их се присјетим још једном!

Његово величанство – државни факултет! Зашто величанство? Устројство једног таквог факултета је најближе монархији, гдје су сви у установи запослени најблажене речено племство почевши од портира и чистачице, па до декана. Ми студенти смо малени, небитни – поданици. Најчешће без икаквих права!

Дошавши на факултет као одличан ђак из средње школе била сам препуна елана и снова. Мислила сам да је факулет оно што гледам у филмовима. Добар дио љета сам се припрема за тај пријемни, да бих касније спознала да се група од планираних четрдесет студената проширала на сто иако се ранг листа није мијењала. Како? Реторичко питање.

Наш одсјек за журналистику није имао ниједну своју учионицу. Ону сталну, да кажемо да је наша, предавања смо имали на више локација, од Економског, преко Правног па до Технолошког и Машинског факултета. Онај почетни ентузијазам је полако јењавао. Професори на првој години као да су се утркивали ко ће нас више заплашити и убиједити да ће нас до почетка идуће године пола „отпасти“. Ваљда су такве биле њихове педагошке методе мотивације. Чудо! Други су нас затрпавали информацијама које ми ево пет година од завршетка факултета нису биле ни једном потребне. Оне које су ми требале сам углавном научила сама.

Наслушала сам се ту свега у кабинетима својих професора. Од коментара да није довољно да будем само лијепа да бих завршила факултет (што искрено никада нисам сматрала неким својим обиљежјем), до онога да не знам да напишем вијест, па ни извјештај, а ни репортаже ми нису ишле од руке. Нико ми није објаснио зашто, а ни како требам да их напишем. Моја професорица ми није показала своје.

Плакала сам тада. Ја, Јелена, не знам да пишем? Ја која никада нисам добила мање од петице из било каквог писменог изражавања кроз моје школовање? Није могуће да су сви они професори који су ми раније предавали били тако неуки, или толико пристрасни.

Одлазак у студентску службу је био посебна врста трауме. Нерасположена средовјечна жена је више била студенстки непријатељ него било каква помоћ за студенте. Ни моји умилни добар дан, молим вас, хвала, пријатно, довиђења нису могли да је смекшају. Баба је била неумољива. Ниједног осмјеха. Вјероватно јер смо је прекидали док мрви бурек над нашим испитним пријавама.

Дио мојих колега који су студирале са мном, ти који најчешће радо истичу како су завршили факултет (искрено немам појма како) не том нашем факултету нису научили ни како се негација одваја од глагола. Битно да су савладали руску филозофију. И они ће сутра да упиру прстом у некога ко није завршио факултет и да себе ките титулом академског грађанина.

Имала бих ја ту много да кажем, али не желим. Кажу да данас није тако. Да се факултет развио, да имају своју зграду, своје професоре, да је све на вишем нивоу. Нисте требали да се развијате преко студентских леђа, а недостатак нормалних услова за рад вам није био изговор да се према нама врло често понашате као да смо смеће.

Није то груб израз. Тако се и осјећамо док вас чекамо, а ви касните пет сати на заказани испит. Док пет пута куцамо на врата вашег кабинета у термину конслутација а вас нема. Док нас вријеђате пред осталим колегама јер нисмо задовољили ваше стандарде знања. Док бацате наше индексе.

И зато када причамо о ономе што је труло у овој држави, почнимо прво од државног!


Кад би знао шта је живот

zgrada blog

У сјећање ми је одједном, непозван, дошао градић у којем се родих. Почеле су да се нижу слике, познати облици, мјеста иако сам имала само осам година када сам се са њима поздравила. Видим себе како стојим испред наше зграде. Много је оронула. Тај паркић у којем сам се некада играла и који ми је изгледао као непрегледна пољана сада дјелује као да могу да га пређем у три корака. Сјећање ме враћа у прошлост. Видим своју породицу како сједи и пије кафу. Љетно је вече, трчим до њих и умилним гласом питам да ли могу да се играм још мало, иако је касно. Мишљења су им подјељена, али успјела сам да добијем битку. Трчим преко тог парка својим пријатељима. Радосни смо!

Одједном слику мојих радосних пријатеља мијења сјећање како нас мама у поноћ буди и говори да морамо да идемо у други стан. Сигурније је да смо са друге стране моста. Поспано трљам очи и говорим јој да ме пусти. Спава ми се. Нагло ме буди стравична бука и стакла на нашем стану се тресу. Мама, бака, брат и ја крећемо по мрклом мраку на неко сигурније мјесто. Сами смо и бојим се! Видим да се и оне боје, па ћутим. Трудим се да им не отежавам много, иако ме ти грозни звукови готово паралишу, корачам док на леђима носим школски руксак у који сам натрпала мени драге ствари. Зашто? Немам појма. Мој брат је тужан јер оставља своје љубимце зечеве. Има их готово двадесет. Мама га увјерава да ћемо се сутра вратити. Нисмо.

Будимо се на другом мјесту. Не знам зашто, али се ту осјећамо сигурним, иако се налазимо тек два километра од бакиног стана. У згради су и други људи, па се више не осјећамо тако самима. Тата није ту и данас могу да се сјетим тог бола када помислим како ми је недотајао. Бол је и данас исти, само више нема наде да ће доћи, нити наговјештаја када би могао. У сјећање ми дође и тај пут када сам га последњи пут видјела. Неплански је дошао у пратњи неког рањеног војника и позвонио на врата. Ја сам отворила. Срећа је била немјерива. Наступила је туга јер је опет увече морао да иде. Он и мама су нешто шапутали. Начула сам како јој говори да узме нас дјецу и иде. Неће на добро изаћи. Она није жељела да идемо, увјеравала се да то није ништа и да ће проћи. И видим последњи загрљај и пољубац. Желим да га испратим и даље од зграде, али ми он каже да је ноћ, да је опасно и да дјеца не би требала ових дана да шетају. Каже ми да будем добра и да слушам и да се видимо брзо.

Кнедла у грлу и сузе док пишем и сјећања ме враћају у 2015. То наше брзо никада није стигло. Никада се више нисмо видјели.

Када би човјек знао колико му је дана остало у овом непредвидивом и суровом свијету како би их живио? Када би знао колико времена има са својим ближњима би ли се свађао око разбацане одјеће и неуредног стана? Када би истински могао сваког дана да се сјети колико је живот пролазан и непредвидив да ли би се бринуо око рачуна за струју?

Ја сам се хиљаду пута запитала зашто се нисмо сјетили да направимо више фотографија из неких сретнијих времена како бих могла да их се сјећам. Гдје су слике са наших рођендана? Гдје су слике мог тате док је био студент? Како је живио? Како бих била срећна да је биљежио нека своја размишљања како бих данас знала каква је особа био. Нисмо стигли довољно ни да се упознамо. Је ли знао колико га волим? Је ли био свјестан да је он најсвјетлија тачка мог дјетињства?

Да ли је мојој мами било криво што је приговарала за неке ситнице? Онако како ја приговарам данас. Је ли јој било тешко да напусти свој град?

Ја након тога више ни један нисам звала својим. Градови су само мјеста у којима живиш ти или твоји ближњи. Којима се враћаш или не враћаш. Кућа у којој спаваш. Никада се више нисам усудила да га зовем својим ваљда из страха како би напуштање тог свог поново могло да боли. Ни једна кућа више није била дом, била је мјесто у којем привремено живим. И данас је тако доживљавам!

Данас када бих све дала да могу да се вратим назад да нешто направимо другачије. Да бјежимо од те судбине уколико јој је могуће побјећи. Ако није, онда бар да волимо једни друге најснажнијом љубаљву која постоји. Да не ставимо никога испред својих ближњих. Да што мање времена проведемо у својим одвојеним свијетовима, а што више заједно. Да не бринемо о небитним стварима.

Када би свако од нас знао колико дана има на овом свијету, требао би да живи онако као да је свака минута битна? Да се не боји непозваних сјећања као ја јутрос. Да сјећања буду таква да су радо призивана. Можда тој окрутној судбини није било могуће побјећи, али требали смо бар покушати да трчимо!

Када те окрутне канџе судбине стигну не кривиш више никога осим себе. За све оне ствари које си могао учинити, а ниси. За све оно што си чинио, а ниси требао. И увијек себи обећаш да нећеш више тако, да ћеш од данас да будеш бољи човјек, али се сутрадан вратиш старим навикама.

Заборавиш да живот није филм. Ти ниси ни режисер, ни сценариста. Када погледаш уназад, не можеш ништа да премоташ, промијениш, почнеш исту ствар из почетка. Одиграј из првог покушаја најбоље што можеш!


Прати

Добијте сваки нови чланак достављен у ваше поштанско сандуче.