Кад би знао шта је живот

zgrada blog

У сјећање ми је одједном, непозван, дошао градић у којем се родих. Почеле су да се нижу слике, познати облици, мјеста иако сам имала само осам година када сам се са њима поздравила. Видим себе како стојим испред наше зграде. Много је оронула. Тај паркић у којем сам се некада играла и који ми је изгледао као непрегледна пољана сада дјелује као да могу да га пређем у три корака. Сјећање ме враћа у прошлост. Видим своју породицу како сједи и пије кафу. Љетно је вече, трчим до њих и умилним гласом питам да ли могу да се играм још мало, иако је касно. Мишљења су им подјељена, али успјела сам да добијем битку. Трчим преко тог парка својим пријатељима. Радосни смо!

Одједном слику мојих радосних пријатеља мијења сјећање како нас мама у поноћ буди и говори да морамо да идемо у други стан. Сигурније је да смо са друге стране моста. Поспано трљам очи и говорим јој да ме пусти. Спава ми се. Нагло ме буди стравична бука и стакла на нашем стану се тресу. Мама, бака, брат и ја крећемо по мрклом мраку на неко сигурније мјесто. Сами смо и бојим се! Видим да се и оне боје, па ћутим. Трудим се да им не отежавам много, иако ме ти грозни звукови готово паралишу, корачам док на леђима носим школски руксак у који сам натрпала мени драге ствари. Зашто? Немам појма. Мој брат је тужан јер оставља своје љубимце зечеве. Има их готово двадесет. Мама га увјерава да ћемо се сутра вратити. Нисмо.

Будимо се на другом мјесту. Не знам зашто, али се ту осјећамо сигурним, иако се налазимо тек два километра од бакиног стана. У згради су и други људи, па се више не осјећамо тако самима. Тата није ту и данас могу да се сјетим тог бола када помислим како ми је недотајао. Бол је и данас исти, само више нема наде да ће доћи, нити наговјештаја када би могао. У сјећање ми дође и тај пут када сам га последњи пут видјела. Неплански је дошао у пратњи неког рањеног војника и позвонио на врата. Ја сам отворила. Срећа је била немјерива. Наступила је туга јер је опет увече морао да иде. Он и мама су нешто шапутали. Начула сам како јој говори да узме нас дјецу и иде. Неће на добро изаћи. Она није жељела да идемо, увјеравала се да то није ништа и да ће проћи. И видим последњи загрљај и пољубац. Желим да га испратим и даље од зграде, али ми он каже да је ноћ, да је опасно и да дјеца не би требала ових дана да шетају. Каже ми да будем добра и да слушам и да се видимо брзо.

Кнедла у грлу и сузе док пишем и сјећања ме враћају у 2015. То наше брзо никада није стигло. Никада се више нисмо видјели.

Када би човјек знао колико му је дана остало у овом непредвидивом и суровом свијету како би их живио? Када би знао колико времена има са својим ближњима би ли се свађао око разбацане одјеће и неуредног стана? Када би истински могао сваког дана да се сјети колико је живот пролазан и непредвидив да ли би се бринуо око рачуна за струју?

Ја сам се хиљаду пута запитала зашто се нисмо сјетили да направимо више фотографија из неких сретнијих времена како бих могла да их се сјећам. Гдје су слике са наших рођендана? Гдје су слике мог тате док је био студент? Како је живио? Како бих била срећна да је биљежио нека своја размишљања како бих данас знала каква је особа био. Нисмо стигли довољно ни да се упознамо. Је ли знао колико га волим? Је ли био свјестан да је он најсвјетлија тачка мог дјетињства?

Да ли је мојој мами било криво што је приговарала за неке ситнице? Онако како ја приговарам данас. Је ли јој било тешко да напусти свој град?

Ја након тога више ни један нисам звала својим. Градови су само мјеста у којима живиш ти или твоји ближњи. Којима се враћаш или не враћаш. Кућа у којој спаваш. Никада се више нисам усудила да га зовем својим ваљда из страха како би напуштање тог свог поново могло да боли. Ни једна кућа више није била дом, била је мјесто у којем привремено живим. И данас је тако доживљавам!

Данас када бих све дала да могу да се вратим назад да нешто направимо другачије. Да бјежимо од те судбине уколико јој је могуће побјећи. Ако није, онда бар да волимо једни друге најснажнијом љубаљву која постоји. Да не ставимо никога испред својих ближњих. Да што мање времена проведемо у својим одвојеним свијетовима, а што више заједно. Да не бринемо о небитним стварима.

Када би свако од нас знао колико дана има на овом свијету, требао би да живи онако као да је свака минута битна? Да се не боји непозваних сјећања као ја јутрос. Да сјећања буду таква да су радо призивана. Можда тој окрутној судбини није било могуће побјећи, али требали смо бар покушати да трчимо!

Када те окрутне канџе судбине стигну не кривиш више никога осим себе. За све оне ствари које си могао учинити, а ниси. За све оно што си чинио, а ниси требао. И увијек себи обећаш да нећеш више тако, да ћеш од данас да будеш бољи човјек, али се сутрадан вратиш старим навикама.

Заборавиш да живот није филм. Ти ниси ни режисер, ни сценариста. Када погледаш уназад, не можеш ништа да премоташ, промијениш, почнеш исту ствар из почетка. Одиграј из првог покушаја најбоље што можеш!


Буди жена сваки дан!

zena

Данас је десети март. Два дана су прошла од Међународног дана жена, а ја и даље не престајем да мислим о разним флоскулама, фразама, испразним ријечима. Колико пута сам у последњих десет дана чула ријеч дискриминација и људска права – не могу ни да се сјетим!

Колико је ту само било фотографија са разних прослава, гдје су се окупиле жене од двадесет до шездесет да заједно увијених коса и испегланих комплетића заиграју у име тог празника?! Да се на један дан одмакну од својих учмалих живота који представљају све оно против чега се упорно боре. Сутрадан су се опет вратиле ручковима, прљавом вешу, супругу који врло често не разликује своју жену од шпорета или кућне помоћнице, али тај један дан су проживјеле у излузији да су посебне! Ујутру су опрале трагове шминке и тих синоћњих фризура, завезале косу гумицом и наставиле да сањаре о неком марту наредне године када ће се опет усудити да буду женствене.

Немам ја ништа против женствености, да се разумијемо. Нити против гумице за косу. Тристо шездесет дана у години и моја коса је завезана у реп или плетеницу, јер ми тако не смета док радим, али имам против тога да се претварамо да смо нешто што нисмо. Тиме заправо признајемо да смо потлачени, да смо осталим данима оно што не желимо бити. Зашто жена не би сваки дан имала сређену фризуру, била нашминкана и дотјерана ако је то весели? Зашто је то луксуз везан искључиво за 8. март, Нову годину или неки други празник?

Ја не славим 8. март! Не волим никакве групне, нити прописане хистерије, које условљавају и прописују како би требало да се понашам. Зато што имам право да изаберем да га не славим. „Јао, знаш, не иде се ни мени, али иде цијели колектив, па ето“, каже ми. Ма кога брига шта раде сви, ја радим оно што ја желим и када желим. Барем у своје слободно вријеме о томе могу да одлучим!

И страшно тим женама смета што се послови дијеле на мушке и женске. Што је женски посао да прави ручак. Као да је тај ручак неки посао раван цијепању атома. Мени је кување омиљени посао када имам времена да се томе посветим. А о том прављењу ручка најчешће кукају оне жене којима је то и једина работа. Оне које су се прве и ухватиле у коло на прослави 8. марта.

Други чувени аргумент који говори колико је женама тешко је тај што оне рађају. Последњи пут када сам ја провјеравала ово је био XXI вијек. То је ваше право и жеља, не обавеза. Жена не мора да рађа уколико то не жели, или јој представља неки огроман терет. Уједно то сматрам једном од најдискриминарујућих ставки којом ће најћешће жена увриједити жену. Погледаће је онако сажаљиво јер се „није остварила као мајка“. Жена је много више од нечије мајке! Данас је постало несхватљиво да можете, а не рађате! Има ли веће дискриминације и обезврјеђивања једне жене од тога да је поистовјетите са машином за репродукцију?

Не желим ја никога да увриједим. Желим да кажем да би жене, као и мушкарци, требале да раде искључиво оно што желе, а не што мисле да желе или што им стереотипно друштво као што је наше намеће. Ако је некоме највећа жеља да буде мајка или домаћица – зашто би она морала тога да стиди? Али зашто би морала да буде само то ако жели више? Ако жена жели да се посвети каријери – зашто би због тога требало да је буде срамота? Ако има тридесет и пет и нема мужа – зашто би неко требао да је сажаљева? Зашто неко не би смио да пита жену колико има година? Зашто то није културно или дамски? Зашто би жена требала да се шминка ако то не жели? Зашто не би смјела да се шминка ако жели? Зашто се жене у кратким сукњама или деколтираним мајицама поистовјећују са женама сумњивог морала? Зашто са сажаљењем гледамо на разведене жене?

Тек кад ове једноставне ствари превазиђемо, можемо да причамо о неким данима женских права. Тек када ми у својој глави разлучимо да будемо жене какве желимо да будемо, тек тада можемо сматрати да смо побједиле предрасуде. Радујем се том дану.

До неког следећег марта!


А дјела?

Свако јутро док се спремам за посао гледам ТВ. Најчешће је то ствар навике, а не потребе да се информишем. Срећа да је тако, јер ништа ново не бих могла ни чути. Једном седмично поткраде се ту неки прилог који привуче моју пажњу, угуран негдје између временске прогнозе и стања на путевима које у току свог једночасовног спремања за посао чујем пет пута.
Јутрос дочеках и вијести. Нисам се могла отети утиску као да најмање двије године слушам исте вијести. Томе не помаже ни чињеница да је ударна вијест наредног јутра већ била у синоћњем дневнику.

Нећу се ја бавити анализом медијских садржаја нити уређивачком политиком одређене медијске куће, него ме занима да ли је могуће да се у нашој држави ништа друго не дешава?! Да нас једино и искључиво занимају наши национални интереси и препуцавање са оним другима. Зар је могуће да већ годинама гутамо ту причу која нам сервирају они који су борци за наша права и очување нашег постојања. Да вас подсјетим, ја не постојим захваљујући вама. Постојим захваљујући онима који су ме створили, који су касније за мене гинули и онима који су се борили да ме прехране у овој држави која више брине о државном апарату него о онима који у њој живе.

И усудићу се да кажем да ме баш брига за Дан независности. Како је он обиљежен. Ко је крив, ко је дао сагласност. Као и све друго што се тиче политике ове државе ја сам се трудила да га потпуно ингоришем. Увукло се ту понеко сјећање на те несрећне деведесете иако сам добар дио њих већ одавно потиснула. Али ви се свесрдно трудите да нас свако мало подсјетите на личне ужасе које је свако од нас преживио. Зар заиста мислите да је то могуће заборавити? Зар је могуће да неко може да заборави како се осјећао док је шћућурен у претрпаном распаднутом аутомобилу бјежао од граната и од своје куће. Небитно је да ли се она звала Јелена или Амила. Зар мислите да је могуће да заборавите како са девет година присуствујете сахрани свог тридесетосмогодшњег оца? Не требају мени ваши годишњи парастоси да ме на то подсјете. Споменици, бисте, захвалнице и ордење. Ја тај споменик и бескрајну захвалност носим у своме срцу!

Али ми треба да ме понекад пустите да вјерујем да могу да живим нормално. Далеко од туге, бола, мржње! Далеко од константног подсјећања на оно што нико од нас не може да заборави колико год се трудио да сјећања замијени неким другим. Далеко од сталних форсирања како треба да се мрзимо, како није природно да се волимо!

Ја у вијестима желим да чујем како ћете ви омогућити мени да живим боље. Како ћете оправдати све оне животе који су дати за ову државу и потрудити се да она буде најбоља могућа. Како сте отворили неку фабрику! Урадили нешто поштено! Запослили неке младе људе. Нећемо ми никада тако лако моћи да се пољубимо и претварамо као да се никада ништа није десило, будући да се већ по самом пољупцу разликујемо ко смо и одакле долазимо. Али мислим да су нам снови једнаки.

Једнако желимо да живимо у најбољој могућој држави. Једнако желимо да стварамо, да радимо. Да уживамо у младости. Да формирамо своје породице. Да су нам ближњи здрави и на сигурном. Ја желим да вјерујем да је тако.

Не желим да вјерујем да постоје неки који сањају снове који се темеље на ономе да нечији снови престају да живе. Да нека друга дјеца уче како да живе без својих родитеља. Да мијењају куће, градове. Да се боје сирене која оглашава ваздушну опасност, јер сам сигурна да гдје да смо се налазили да смо се једнако бојали. Да су наши страхови били исти, без обзира да ли смо Јелена, Амила или Јосип.

И зато ме поштедите свог политиканства и онога чиме нам упорно мажете очи како се не бисмо бавили другим стварима. Да схватила сам, волите ме! Волите ову државу! Желите само најбоље! Да очувамо свој национални интерес! А гдје су дјела?


Не буди миш!

pst

Питам се понекад ако нас наши преци гледају шта виде? Ја бих се кладила да виде једно велико ништа! Шта Вук помисли када двјесто година касније види неписмену свјетину? Шта ли мисли Андрић када види „интелектуалну елиту“ како се мучи да састави реченицу? Шта помисли наш савременик Матија Бећковић када види младе људе и вриједности које његују. Тијанић је јасно рекао шта он о томе мисли!

Само млади данас имају проблема да изговоре оно што мисле. Није ми јасно зашто? Можда зато што не мисле? Много би ми било лакше то појмити него да не мисле ради неког интереса. А то је најчешће разлог!

„Пст, чуће неко“, као мишеви из рупе док им само њушка вири. „Немој о томе писати, ко зна ко би могао прочитати“, додаје мишић из друге рупе. „Тако се никада нећеш запослити“, додаје трећи. Страшно! Тужно! Млади више немају мишљење ни о чему! Некада је омладина била покретачка снага друштва. Када би неко зарадио статус академског грађанина он би понос своје заједнице. Данас више друштвене свијести и бунтовништва има деда из комшилука од некога ко је завршио факултет. А тај деда је свој живот већ заокружио и привео крају. А шта ћеш ти?

Куда ти идеш са својим полтронским ставовима и сагињањем главе пред сваким за кога си помислио да је изнад тебе? Гдје су твоји ставови? Јеси ли спреман да их браниш? Или ћеш их продати за неку удобну фотељу?! Док не дођеш до тога да ти ништа није остало. Да не знаш ни ко си, ни о чему мислиш, ни како више требаш да мислиш!

Разумијем ја шта значи немати. Разумијем и да не треба живот подредити идеалима, на уштрб своје породице. Под сваку цијену. Али не морамо под сваку цијену заборавити да мислимо. Да постојимо. Не морамо дозволити да нас неки много лошији уче како да будемо добри.

Не говорим ја о револуцији, о неким претенциозним идејама, говорим о свакодневним стварима. Шта мислите о незапослености младих? Ништа. О сиромаштву? Ништа. О корпуцији? Опет ништа. О томе што свако јутро срећете човјека који копа по контејнеру? Ништа. Је ли вам га жао? Је ли у нама остало ишта људско или смо и то продали?

И зато не волим кад ми се диве! Када ме питају како имам храбрости да нешто кажем. Нешто тако обично и свакидашње. Увијек сам сматрала да је то моја обавеза! Да каже због оних који то више не могу. Због оних који својим дјелима показују али не умију. И зато немојте молим вас да своје ближње ућуткујете! Немојмо се учити на живот у рупи када нас тамо негдје чекају непрегледна пространства слободе!


Стидим се!

free-vector-graduation-cap-and-diploma-vector_001862_1-01

Јуче се на многим порталима могао прочитати текст о томе колико државу кошта школовање којег образовног профила. Нагласак је био на високом образовању. Многи портали су тако у настојању да буду духовити и маштовити наслов креирали алудирајући на то ко је „скупљи“ а ко „јефтинији“. Па су тако објавили да су „технолози најскупљи, а правници најјефтинији“. Као да се ту не ради о људима и њиховим животима.

Нећу се ја овдје бавити статистиком, препричавањем колико то нашу јадну државу кошта што је тако милосрдна па нам нуди најниже школарине у региону. Али ме занима, да ли се та иста држава пита колико њене промашене уписне политике за факултете коштају нас? Колико лоши избори коштају једног осамнаестогодишњака касније у животу? А не зна он са 18 шта ће бити кад порасте. Да ли ће бити на бироу или ће његово занимање бити конкуренто на тржишту рада? Можда би боље било да су те школарине више, јер тада сигурно не бисмо имали хиперпродукцију високообразованих.

Оно што сигурно доктори медицине у Републици Српској знају: запошљавања неће бити! Саопштило је то јасно и гласно министарство, па се ви лијепо снађите. Има посла у пекарама, на грађевини. Тужно је то да један љекар ради послове физичког радника. Не би он требао тога да се стиди, требала би да се стиди ова накарадна држава. Али о томе се ћути! Битно је да се дигао глас против „Педесет нијанси сиве“. Да се ликује на сва звона о затварању Мек Доналдса. Нико се не пита се да ли ће Медицински факултет промијенити своју уписну политику сада када им је јасно да запошљавања бити неће?!

Онако лаички ја мислим да би то било врло једноставно. Ако Биро за запошљавање каже да правници, економисти и љекари немају шансе за запослење у наредним годинама, логично би било смањити уписне квоте на те факултете. Можда ће некоме бити жао што није могао да оствари свој сан и бави се оним што воли, али ће вам бити захвалан када за 4 године не буде морао да ради оно што не воли са дипломом факултета који је некад волио.

Минимално шест година одрицања, учења ријечи које ја врло често не умијем ни да изговорим, дијагноза, лијекова, болести да би човјек радио као НК радник. Да ли је то нормално??? Да ли је нормално да у овој држави никоме није стало? Ја сам се нпр најежила на тај податак. Не ради се о некоме мени блиском. Човјека ни не познајем! То не значи да треба да се правимо глупи и нијеми и да мислимо да се то дешава неким другим људима. Сутра се може дешавати твом дјетету.

А ми као послушне овце у свом стаду ћутимо. Више и не блејимо. Битно је да има марка-двије за кафу или пиво. Да је била мајчина пензија, а ми ћемо некако. Зар је могуће да тако мало поштујемо себе, своја одрицања и труд? Зар је могуће да они који имају те своје жељене послове толико мало маре за свог брата, колегу?!

Очигледно је да нико не мари! Нико се не труди. Мислећи ваљда да овако може довијека. Да довијека можемо да финансирамо огроман чиновнички апарат у који се увукло од фризера до доктора наука. Тако ухљебљени они се не буне, а и зашто би? Зашто би њих бољело што један инжињер чисти, што љекар вози палете у складишту, професор филозофије послужује кафе, правник ради у кладионици.

И нису то никакви нижи нити непоштени послови. А они који их обављају су људине! Схватили су да морају прихватити оно што им ова држава нуди! И када кажем држава не мислим на неки апарат, на предсједника, премијера. Мислим на нас. Ми највећим дијелом чинимо ову државу, ми гласамо, ми бисмо могли да промијенимо неке одлуке да желимо.

А ми најчешће, не маримо.


Коме смета мало љубави?

valentinovo

Сутра је 14. фебруар. За неке Валентиново, за неке Св. Трифун, за неке субота. За мене Дан заљубљених, као што је и данас, а биће и прекосутра. Биће и у понедељак. Али волим тај дан који слави љубав! Волим сваки дан који је испуњен неким тренуцима који потенцирају њежност. Један дан када ће готово сви помислити на љубав! Дан када ће готово све ТВ станице емитовати неки романтични филм. И шта је лоше да један дан вјерујемо да је живот бајка, испуњена срцима, чоколадом и лијепим мирисима? Имамо ми у Републици Српској много дана који нас увјеравају у супротно!

Нажалост, неки ће га искористити за бескрајно и бесмислено филозофирање о томе како је то католички празник, како је наш светац Св. Трифун, како они тај дан бојкотују. Бла бла. Тиме ће упропасти и оно мало романтике којој се надала она друга половина љубавног пара.

А ја не разумијем чему такав отпор?! Шта је то толико страшно у мало љубави? Јасно је мени да Срби не воле много о емоцијама, да је код нас пожељно бахато понашање, лупање шаком од сто и сл. Оно имплицира како смо ми снажни, бољи и паметнији од осталих, али лијепо вас молим оставите љубав на миру!

Онда слиједи низ монолога како су ти празници увезени са запада. Како нам се то пласира путем ТВ-а, интернета. Како ми треба да будемо паметнији и одолимо конзумеризму. А насиље, дрога, цигерате, алкохол – то нам не смета? Против тога не протестујемо? Против бахатих политичара? Незапослености? Непотизма? Корупције? Сиромаштва? Све је то добро укоријењено свуда око нас! Али, смета нам љубав!

Нико ти није рекао да сутра некоме мораш да поклониш аутомобил! Дијаманте или неке скупе сатове, довољно је да један дан у години будеш мало мања сировина него иначе! Довољан је један цвијет, чоколада, или можда само искрен осмјех да се неко други осјећа посебним.

И да, знам, неко ће сада већ преврнути очима. На сладуњавост и клише. Али такви смо ми. Ми смо од ријчи: волим те и од љубави направили клише. За нас је то неко беспотребно кењање. И каква романтика?!

А у овој отужној земљи у којој живимо, у којој нам готово ништа није доступно, коме смета мало љубави? Коме смета клише?

За мене је клише испрана фаца неког политичара који годинама не силази са ТВ екрана. Надмени став неког татиног сина који живи на рачун туђе „славе“. Дјевојке које се продају за новац.

Једино ме још љубав подсјећа да у овом свијету није све преузео материјализам. Она ме асоцира на нека времена која су била много љепша од ових данас. Она је константа кроз године. Вољела је моја бака, моја мајка, волим и ја! Не знам да ли су славиле Дан заљубљених 14. фебруара, али знам да су славиле љубав, јер су и мене научиле да волим. И срећна сам што свијет не гледам очима песимисте и мрзитеља. Што могу да препознам оно племенито и добро, и зато ћу сутра уживати да гледам и како се неки други људи воле.

И зато пустите љубав. Имамо ми много већих гадости против којих требамо да се боримо, а на њих смо очигледно слијепи и нијеми. Љубав је једино лијепо што у овој држави још неким чудом живи, све друго што вриједи смо успјели отјерати.!


Педесет нијанси финих

sive Ових дана у свакодневне разговоре и трачеве уз кафу, чај или можда пиво, осим снијега, политике и беспарице увукла се још једна тема – Педесет нијанси сиве. Полемише се о свему, о филму, књизи, култури. Биоскопи задовољно објављују како су већ распродали све улазнице иако се филм емитује тек 12. фебруара. Видео записи који најављују филм имају милионе прегледа. Мени је ова тема, каква год да била, много дража од прича о Додику, Изетбеговићу, Босићу и Комшићу.

Ја сам читала књигу на основу које је настао овај филм. Контраверзну кажу. Скандалозну. Срамотну. Мени је била занимљива. Толико да сам је прочитала два пута и није ме срамота да то кажем. Да, да, сва три дјела. Не мислим да сам због тога мање образована, културна и више вулграна и развратна. Иако о томе данас многи моралисти радо полемишу.

Објављивани су и неки текстови на ту тему. Неке феминисткиње су тврдиле да та књига деградира женску популацију, да је одвратна. Негдје сам прочитала податак да је нека НВО у Великој Британији чак позивала на бојкот и јавно спаљивање књиге. А ја не разумијем. Не разумијем чему таква драма око нечега тако обичног. Око секса. У овом случају неког слободнијег и другачијег, али да ли то значи да читајући ту књигу желимо то исто?! Не, не значи. Јер би онда значило ако читамо неки кримић да се спремамо некога да убијемо, ако читамо неку научну фантастику (да аутоматски) морамо вјеровати у постајање неких других свјетова. Али не, највећа прашина се дигла око онога што сви радимо, и у томе уживамо, али не волимо баш о томе јавно да полемишимо. Ок. Поштујем.

Исто као што је нечија лична ствар да чита Педесет нијанси сиве, и погледа тај филм, без да му неко каже да је глуп или смијешан. Конкретно мене такав коментар не би ни дотицао, него кажем онако, глобално. И није то само проблем са овом књигом (филмом), много је то већи проблем о којем људи код нас лако суде, пресуђују и осуђују. Гдје дјевојке закопчане до грла упиру прстом у неке друге, слободније одјевене, а иза затворених врата и када падне ноћ раде исте оне ствари због којих упиру у ове друге. Често и много слободније, провокативније. Али док год смјерно почешљане, децентно нашминкане и тихе корачају градом – оне су фине дјевојке. Оне раде фине послове. Удају се за неке фине момке, кувају нека фина јела, рађају неку фину и културну дјецу, посјећују позориште и оперу. И читав живот одржавају ту фарсу.

А ту смо онда ми. Ми које читамо Педесет нијанси сиве и није нас срамота да то кажемо. Ми које носимо деколте када нам се то прохтје и баш нас брига шта ти мислиш је ли он пригодан за подне. Ми које ћемо ставити црвени кармин и отићи у цркву. Ми које живимо свој живот како нам се живи. Пијемо пиво из боце. Гласно се смијемо и није нас срамота рећи да уживамо у сексу. Ууууупс.

И увијек ми је био смијешан тај наш менталитет у којем скривамо ствари које радимо и у којима уживамо јер се бринемо шта ће нам рећи и о нама мислити људи које не познајемо. Да ли ћемо за њих бити довољно смјерни и поштени? Да ли је то нешто што нам се генерацијама усађује у главу не знам, драго ми је да код мене није никло? И драго ми је што су ме научили да своје емоције исказујем јавно и да ме никада није срамота онога што јесам. Што ми нису бранили да као дјевојчица налакирам нокте или да се играм са мамином шминком. Да у трећем основне носим сукњицу и ципеле са петом, јер ми се то свиђало, и не нисам због тога постала звијезда неког филма за одрасле.

И знам да кувам! И не излазим у клубове као када сам имала петнаест, не зато што сада и ја желим да будем „фина“ дјевојка, него зато што ми то више није интересантно. Иако сам небројено пута чула такав коментар. И да престала сам да пушим, не зато што ме је неко натјерао, него зато што је то опасно засметало мом здрављу. И да, они који ме знају, знају да ми се увијек фућкало за то шта ће други мислити.

И зато, ви фине дјевојке, даме, и још бољи младићи, немојте много да се оптерећујете око једног филма. Не одређује тај филм оно што сте ви. Ако сте синоћ отишли у позориште, умјесто у биоскоп, то не значи да сте аутоматски културнији и бољи. Свакако нисте паметнији. Нико ко је читао поменуту књигу (а о филму ћу моћи говорити када погледам) није од ње очекивао неко дјело за Нобелову награду. Нико није очекивао да ће обогатити неким нарочитим ријечима свој вокабулар, очекивао је да се добро забави и прекрати дан. А ја сам се сјајно забавила!


Прати

Добијте сваки нови чланак достављен у ваше поштанско сандуче.