Колико кошта килограм љубави?

prostitucija-dnevne1

Враћам се са посла прије два дана. Ћутке корачам и размишљам како сам срећна што је радни дан готов. Пут од куће до посла није дужи од 500м, али је ипак довољно дугачак да ме нешто изиритира. Пролазим поред малог кафића у којем углавном сједе неки чудни типови. Овога пута пажњу ми привукоше шарене ципеле са потпетицом од петнаестак центиметара. Чујем и глас који стоји иза штиклица: „Без пара си ништа, нула“! Имала је око двадесетак година, црну хаљину превише нападну за то доба дана и сувише шминке.

Наставила сам даље, али из главе ми нису излазиле њене ријечи које су ме тог дана изнервирале више него дневник државне телевизије. Помислила сам, какви су то ставови? Ко је спреман да окарактерише другог на основу новца који посједује, и да закључи да не вриједи ништа уколико га не посједује? У какве смо се ми то (не)људе претворили?

Ја се још увијек сјећам црно-бијелих фотографија својих родитеља. Њихове љубави о којој сам слушала док сам била дјевојчица. Како су понекад знали у кафићу да подијеле један сок јер нису имали за два. Нису се тога стидили. Тако су живјели сви њихови пријатељи средњошколци и студенти. Данас си нула ако дјевојци не можеш да платиш ред бул, обезбиједиш сепаре у престижној дискотеци и не провозаш је у свом скупом ауту. Моји мама и тата су одлазили у кампове у Макарској, аутобусом или стопом. Силно су се вољели. Данас се љубав мјери луксузношћу апартмана у Грчкој или Турској.

„Ја се никада не бих забављала са дечком који нема ауто“, рекла је једном давно моја пријатељица. Ја сам покушала да сакријем шок и да је питам зашто тако мисли. Објаснила ми је да је смор да шета, да јој не пада на памет да се цијели дан са неким вода за ручицу и да је много практичније ако он има ауто. Била је искључива. Можеш бити најбољи, најпажљивији, најпаметнији ако немаш ауто – ћао.

Ја разумијем да нам новац треба да преживимо. Да купимо одјећу, храну, платимо рачуне, да негдје отпутујемо, али да смо морали да материјализујемо љубав и пријатељство- одбијам да повјерујем! Данас се неке дјевојке, које називају старлетама, утркују да кажу колико кошта ноћ проведена са њима. И све их је више. Слушам, педесет, сто, двјесто eвра док ми се желудац окреће. Нису то више дјевојке које гледамо на телевизији. Оне су ту, у малом кафићу поред којег пролазим сваки дан. У кафани преко пута. Ишле су са тобом у средњу школу или на факултет. Оне са другарицама расправљају о пластичним хирурзима и гдје да уграде нове силиконе. То су исте оне дјевојке које прије суботње шетње посјете соларијум, фризера и шминкера.

Онда се бунимо зашто су мушкарци хладни и незаинтересовани за романтику. Зашто више нико не чита поезију? Зашто нам нико није поклонио цвијет? Зато што смо почели да вјерујемо у неку другу врсту љубави. Ону која се купује са педесет eвра и која им рок трајања.

И брига ме за њих. Оне су давно продате, купљене и потрошене, али ће сутра „шарена штиклица“ своју дјевојчицу научити да је без новца нула. То малено биће ће од дјетињства вјеровати да вриједи онолико колико новчаница има. Своме сину ће објаснити да је у реду да се жене купују, јер да није било купо-продаје љубави, не би било ни њега.

А мушкарци, плаћајући ваше рачуне и љубав вјерују да су снажнији и бољи. Да су мужевнији. То су исти они који ти не би дозволили да им платиш кафу, а камоли ручак или вечеру. Они који себи никада не би дозволили да се возе у твом ауту, и они који те никад неће вољети, јер су научили да те купују.

А те продавачице љубави ће сутра са жаљењем да те погледају, док уморна пјешачиш са посла и носиш тешке кесе и мислиће како су боље од тебе. Ликоваће у себи док буду поредиле своје скупе штикле и твоје патике. Не знају да твоје срце грије љубав коју оне никада нису осјетиле. Таква љубав се не продаје!


Pravda?!

upitnik

Sjećate li se sebe kada ste imali osamnaest godina? Ja već godinama pokušavam da oživim taj osjećaj spokojnosti, hrabrosti, da vratim sebe kakva sam tada bila, ali mi ne polazi za rukom.

Gdje se izgube oni buntovnički porivi? Onaj osjećaj da možete da promijenite svijet? Da pravda zaista postoji? Možda negdje između računa za struju i poslovnih obaveza. Možda negdje između razočaranja i poraza koji se nanižu u periodu od jedanaest godina. Možda su ostali tamo gdje ste spoznali da ovim svijetom ne vlada pravda već oni sa najdubljim džepovima. Tamo gdje su bitnija poznanstva od sposobnosti, i novčanice od koeficijenta inteligencije.

Pokušavam da se prisjetim šta sam to tada željela. Znala sam, kristalno! Danas se ubjeđujem da je upravo ono što imam i ono što želim. Kao i većina nas bez poznanstva, novčanica a i u koeficijent inteligencije počinjem da sumnjam.

Sa osamnaest nisam sumnjala. Ponajmanje u sebe. Vjerovala sam da mogu biti šta god poželim, samo je potrebno da se dovoljno trudim. Željela sam da odem daleko, uvijek razmišljajući kako pripadam nekom drugačijem svijetu. Dok su moje drugarice maštale o udaji, fatalno se zaljubljivale u srednjoj školi, prepričave onaj „prvi put“ i onog „pravog“ mene to nije zanimalo. Mislila sam da bi mi samo smetalo. Te dječake nije zanimalo da li sam ja pametna, naprotiv išla sam im na živce svojim stavovima, a mene je strašno zabavljalo da im se suprotstavljam.

Nije me zanimalo šta će neko misliti o mom izboru zanimanja. Sjećam se koliko su me ljudi odgovarali od novinarstva. Kako i danas neki govore da ne bih trebala da pišem sve ono što mi je na umu. Moglo bi da mi škodi, ako nekada pokušam da se zaposlim u nekoj državnoj instituciji. O, kakva komedija! Pa zar i dalje u tijelima tridesetogodišnjaka postoje oni osamneastogodšnjaci koji vjeruju da postoji neki pravedan konkurs u takvim ustanovama. Da bar neko neće morati da pozove za vas. Da postoji pravda za talentovane u medijima u kojima stoluju frizeri, trgovci na uredničkim pozicijama. Naravno da ne želi da ti pokaže kako se praktično radi, jer tako prijetiš da postaneš bolji od njega. Obrazovaniji već jesi.

Ako je ovo vrhunac onoga što jedna država može da ponudi mladom čovjeku, bez poznanstava, novčanica, tatica i sponzora, vrijeme je da oživimo onaj buntovni dio u našim tridesetogodišnjim mozgovima. Ali ne zbog neke bolje pozicije, već zbog bolje države. Zbog pravde! Pa čak i one koja bi nama lično mogla da šteti!

Gledam prije nekoliko dana jednu političku emisiju u kojoj su se okupili neki mladi predstavnici najvećih političkih partija. Ne mogu da ih nazovem političarima. Oslovljavaju jedni druge sa gospodine, gospođo. Ma idite molim vas! Ta gospoda i gospođa bi trebali da vode brigu o budućnosti ove države i perspektivi za mlade. Pitam se da li postoji neko ko im stvarno vjeruje? Da žele pravdu, a ne da obezbijede sebe? Ne znam da li u ovoj državi postoji neko kome su takvi dosadili, znam da postoji dobar dio onih koji bi željeli da su na njihovim mjestima. To je naš najveći problem!

I zato uvijek sa strijepnjom čekam proljeće. Znam da će proraditi oni buntovni porivi i da ću sve teže da se smješkam onome na šta bih najradije vrištala. Da ću željeti da mijenjam svijet, a još uvijek nemam s kim, a ne znam ni kako. „Lako je tako“, reći će neki, „samo pričaš, a gdje su djela?“. Ja priznajem da ne znam! Trudim se da od sebe napravim boljeg pojedinca, misleći da će tako i svijet djelimično biti bolji. A ako mogu da kažem i mislim, i to je mnogo više od onoga što je većina spremna da učini za državu u kojoj živimo.


Свашта труло у држави Српској

free-vector-graduation-cap-and-diploma-vector_001862_1-01

Свакодневно слушам о нашем образовању. Било да су тема основне или средње школе, факултети, формално или неформлано образовање. Најчешће се куде основне и средње школе, приватни факултети. Они су у нашем народу извор највећег зла. О јавним факултетима се ријетко говори негативно. То су расадници наше интелигенције. Наставни кадар који ту деценијама столује је најбољи могући.

Они који ме познају, знаће да су горе исписани редови иронија. Онима који ме не познају ћу радо објаснити своје ставове.

Да одмах одагнамо сваку сумњу, завршила сам јавни факултет. Уписала сам се на Филозофски, а дипломирала на Факултету политичких наука журналистику, а да се при том нисам преписивала. Како је то правно извео наш факултет а да смо задржали вјеродостојност дипломе – појма немам. Не мислим суперлативима китити приватне факулете због оних који би помислили да нисам објективна будући да на једном таквом радим. Нећу то ни да прећутим, због оних који би помислили да фолирам. Но, доста о мени.

Да одмах рашчистимо још једну ствар, на мом факултету су постојали асистенти и професори којих се и данас радо сјећам. Њих могу пребројати на престе једне руке – али и то је доста. Стручњаци и они пожртвовани. Трудили су се колико год су могли у том накарадном систему да према нама студентима буду коректни и да нам пренесу све оно што су знали. Нажалост студената који тек долазе, неки од њих више нису на том одсјеку. Нечији предмети су укинути, пребачени на изборне и сл.

Остали нису много вриједни ни помињања, али да их се присјетим још једном!

Његово величанство – државни факултет! Зашто величанство? Устројство једног таквог факултета је најближе монархији, гдје су сви у установи запослени најблажене речено племство почевши од портира и чистачице, па до декана. Ми студенти смо малени, небитни – поданици. Најчешће без икаквих права!

Дошавши на факултет као одличан ђак из средње школе била сам препуна елана и снова. Мислила сам да је факулет оно што гледам у филмовима. Добар дио љета сам се припрема за тај пријемни, да бих касније спознала да се група од планираних четрдесет студената проширала на сто иако се ранг листа није мијењала. Како? Реторичко питање.

Наш одсјек за журналистику није имао ниједну своју учионицу. Ону сталну, да кажемо да је наша, предавања смо имали на више локација, од Економског, преко Правног па до Технолошког и Машинског факултета. Онај почетни ентузијазам је полако јењавао. Професори на првој години као да су се утркивали ко ће нас више заплашити и убиједити да ће нас до почетка идуће године пола „отпасти“. Ваљда су такве биле њихове педагошке методе мотивације. Чудо! Други су нас затрпавали информацијама које ми ево пет година од завршетка факултета нису биле ни једном потребне. Оне које су ми требале сам углавном научила сама.

Наслушала сам се ту свега у кабинетима својих професора. Од коментара да није довољно да будем само лијепа да бих завршила факултет (што искрено никада нисам сматрала неким својим обиљежјем), до онога да не знам да напишем вијест, па ни извјештај, а ни репортаже ми нису ишле од руке. Нико ми није објаснио зашто, а ни како требам да их напишем. Моја професорица ми није показала своје.

Плакала сам тада. Ја, Јелена, не знам да пишем? Ја која никада нисам добила мање од петице из било каквог писменог изражавања кроз моје школовање? Није могуће да су сви они професори који су ми раније предавали били тако неуки, или толико пристрасни.

Одлазак у студентску службу је био посебна врста трауме. Нерасположена средовјечна жена је више била студенстки непријатељ него било каква помоћ за студенте. Ни моји умилни добар дан, молим вас, хвала, пријатно, довиђења нису могли да је смекшају. Баба је била неумољива. Ниједног осмјеха. Вјероватно јер смо је прекидали док мрви бурек над нашим испитним пријавама.

Дио мојих колега који су студирале са мном, ти који најчешће радо истичу како су завршили факултет (искрено немам појма како) не том нашем факултету нису научили ни како се негација одваја од глагола. Битно да су савладали руску филозофију. И они ће сутра да упиру прстом у некога ко није завршио факултет и да себе ките титулом академског грађанина.

Имала бих ја ту много да кажем, али не желим. Кажу да данас није тако. Да се факултет развио, да имају своју зграду, своје професоре, да је све на вишем нивоу. Нисте требали да се развијате преко студентских леђа, а недостатак нормалних услова за рад вам није био изговор да се према нама врло често понашате као да смо смеће.

Није то груб израз. Тако се и осјећамо док вас чекамо, а ви касните пет сати на заказани испит. Док пет пута куцамо на врата вашег кабинета у термину конслутација а вас нема. Док нас вријеђате пред осталим колегама јер нисмо задовољили ваше стандарде знања. Док бацате наше индексе.

И зато када причамо о ономе што је труло у овој држави, почнимо прво од државног!


Кад би знао шта је живот

zgrada blog

У сјећање ми је одједном, непозван, дошао градић у којем се родих. Почеле су да се нижу слике, познати облици, мјеста иако сам имала само осам година када сам се са њима поздравила. Видим себе како стојим испред наше зграде. Много је оронула. Тај паркић у којем сам се некада играла и који ми је изгледао као непрегледна пољана сада дјелује као да могу да га пређем у три корака. Сјећање ме враћа у прошлост. Видим своју породицу како сједи и пије кафу. Љетно је вече, трчим до њих и умилним гласом питам да ли могу да се играм још мало, иако је касно. Мишљења су им подјељена, али успјела сам да добијем битку. Трчим преко тог парка својим пријатељима. Радосни смо!

Одједном слику мојих радосних пријатеља мијења сјећање како нас мама у поноћ буди и говори да морамо да идемо у други стан. Сигурније је да смо са друге стране моста. Поспано трљам очи и говорим јој да ме пусти. Спава ми се. Нагло ме буди стравична бука и стакла на нашем стану се тресу. Мама, бака, брат и ја крећемо по мрклом мраку на неко сигурније мјесто. Сами смо и бојим се! Видим да се и оне боје, па ћутим. Трудим се да им не отежавам много, иако ме ти грозни звукови готово паралишу, корачам док на леђима носим школски руксак у који сам натрпала мени драге ствари. Зашто? Немам појма. Мој брат је тужан јер оставља своје љубимце зечеве. Има их готово двадесет. Мама га увјерава да ћемо се сутра вратити. Нисмо.

Будимо се на другом мјесту. Не знам зашто, али се ту осјећамо сигурним, иако се налазимо тек два километра од бакиног стана. У згради су и други људи, па се више не осјећамо тако самима. Тата није ту и данас могу да се сјетим тог бола када помислим како ми је недотајао. Бол је и данас исти, само више нема наде да ће доћи, нити наговјештаја када би могао. У сјећање ми дође и тај пут када сам га последњи пут видјела. Неплански је дошао у пратњи неког рањеног војника и позвонио на врата. Ја сам отворила. Срећа је била немјерива. Наступила је туга јер је опет увече морао да иде. Он и мама су нешто шапутали. Начула сам како јој говори да узме нас дјецу и иде. Неће на добро изаћи. Она није жељела да идемо, увјеравала се да то није ништа и да ће проћи. И видим последњи загрљај и пољубац. Желим да га испратим и даље од зграде, али ми он каже да је ноћ, да је опасно и да дјеца не би требала ових дана да шетају. Каже ми да будем добра и да слушам и да се видимо брзо.

Кнедла у грлу и сузе док пишем и сјећања ме враћају у 2015. То наше брзо никада није стигло. Никада се више нисмо видјели.

Када би човјек знао колико му је дана остало у овом непредвидивом и суровом свијету како би их живио? Када би знао колико времена има са својим ближњима би ли се свађао око разбацане одјеће и неуредног стана? Када би истински могао сваког дана да се сјети колико је живот пролазан и непредвидив да ли би се бринуо око рачуна за струју?

Ја сам се хиљаду пута запитала зашто се нисмо сјетили да направимо више фотографија из неких сретнијих времена како бих могла да их се сјећам. Гдје су слике са наших рођендана? Гдје су слике мог тате док је био студент? Како је живио? Како бих била срећна да је биљежио нека своја размишљања како бих данас знала каква је особа био. Нисмо стигли довољно ни да се упознамо. Је ли знао колико га волим? Је ли био свјестан да је он најсвјетлија тачка мог дјетињства?

Да ли је мојој мами било криво што је приговарала за неке ситнице? Онако како ја приговарам данас. Је ли јој било тешко да напусти свој град?

Ја након тога више ни један нисам звала својим. Градови су само мјеста у којима живиш ти или твоји ближњи. Којима се враћаш или не враћаш. Кућа у којој спаваш. Никада се више нисам усудила да га зовем својим ваљда из страха како би напуштање тог свог поново могло да боли. Ни једна кућа више није била дом, била је мјесто у којем привремено живим. И данас је тако доживљавам!

Данас када бих све дала да могу да се вратим назад да нешто направимо другачије. Да бјежимо од те судбине уколико јој је могуће побјећи. Ако није, онда бар да волимо једни друге најснажнијом љубаљву која постоји. Да не ставимо никога испред својих ближњих. Да што мање времена проведемо у својим одвојеним свијетовима, а што више заједно. Да не бринемо о небитним стварима.

Када би свако од нас знао колико дана има на овом свијету, требао би да живи онако као да је свака минута битна? Да се не боји непозваних сјећања као ја јутрос. Да сјећања буду таква да су радо призивана. Можда тој окрутној судбини није било могуће побјећи, али требали смо бар покушати да трчимо!

Када те окрутне канџе судбине стигну не кривиш више никога осим себе. За све оне ствари које си могао учинити, а ниси. За све оно што си чинио, а ниси требао. И увијек себи обећаш да нећеш више тако, да ћеш од данас да будеш бољи човјек, али се сутрадан вратиш старим навикама.

Заборавиш да живот није филм. Ти ниси ни режисер, ни сценариста. Када погледаш уназад, не можеш ништа да премоташ, промијениш, почнеш исту ствар из почетка. Одиграј из првог покушаја најбоље што можеш!


Буди жена сваки дан!

zena

Данас је десети март. Два дана су прошла од Међународног дана жена, а ја и даље не престајем да мислим о разним флоскулама, фразама, испразним ријечима. Колико пута сам у последњих десет дана чула ријеч дискриминација и људска права – не могу ни да се сјетим!

Колико је ту само било фотографија са разних прослава, гдје су се окупиле жене од двадесет до шездесет да заједно увијених коса и испегланих комплетића заиграју у име тог празника?! Да се на један дан одмакну од својих учмалих живота који представљају све оно против чега се упорно боре. Сутрадан су се опет вратиле ручковима, прљавом вешу, супругу који врло често не разликује своју жену од шпорета или кућне помоћнице, али тај један дан су проживјеле у излузији да су посебне! Ујутру су опрале трагове шминке и тих синоћњих фризура, завезале косу гумицом и наставиле да сањаре о неком марту наредне године када ће се опет усудити да буду женствене.

Немам ја ништа против женствености, да се разумијемо. Нити против гумице за косу. Тристо шездесет дана у години и моја коса је завезана у реп или плетеницу, јер ми тако не смета док радим, али имам против тога да се претварамо да смо нешто што нисмо. Тиме заправо признајемо да смо потлачени, да смо осталим данима оно што не желимо бити. Зашто жена не би сваки дан имала сређену фризуру, била нашминкана и дотјерана ако је то весели? Зашто је то луксуз везан искључиво за 8. март, Нову годину или неки други празник?

Ја не славим 8. март! Не волим никакве групне, нити прописане хистерије, које условљавају и прописују како би требало да се понашам. Зато што имам право да изаберем да га не славим. „Јао, знаш, не иде се ни мени, али иде цијели колектив, па ето“, каже ми. Ма кога брига шта раде сви, ја радим оно што ја желим и када желим. Барем у своје слободно вријеме о томе могу да одлучим!

И страшно тим женама смета што се послови дијеле на мушке и женске. Што је женски посао да прави ручак. Као да је тај ручак неки посао раван цијепању атома. Мени је кување омиљени посао када имам времена да се томе посветим. А о том прављењу ручка најчешће кукају оне жене којима је то и једина работа. Оне које су се прве и ухватиле у коло на прослави 8. марта.

Други чувени аргумент који говори колико је женама тешко је тај што оне рађају. Последњи пут када сам ја провјеравала ово је био XXI вијек. То је ваше право и жеља, не обавеза. Жена не мора да рађа уколико то не жели, или јој представља неки огроман терет. Уједно то сматрам једном од најдискриминарујућих ставки којом ће најћешће жена увриједити жену. Погледаће је онако сажаљиво јер се „није остварила као мајка“. Жена је много више од нечије мајке! Данас је постало несхватљиво да можете, а не рађате! Има ли веће дискриминације и обезврјеђивања једне жене од тога да је поистовјетите са машином за репродукцију?

Не желим ја никога да увриједим. Желим да кажем да би жене, као и мушкарци, требале да раде искључиво оно што желе, а не што мисле да желе или што им стереотипно друштво као што је наше намеће. Ако је некоме највећа жеља да буде мајка или домаћица – зашто би она морала тога да стиди? Али зашто би морала да буде само то ако жели више? Ако жена жели да се посвети каријери – зашто би због тога требало да је буде срамота? Ако има тридесет и пет и нема мужа – зашто би неко требао да је сажаљева? Зашто неко не би смио да пита жену колико има година? Зашто то није културно или дамски? Зашто би жена требала да се шминка ако то не жели? Зашто не би смјела да се шминка ако жели? Зашто се жене у кратким сукњама или деколтираним мајицама поистовјећују са женама сумњивог морала? Зашто са сажаљењем гледамо на разведене жене?

Тек кад ове једноставне ствари превазиђемо, можемо да причамо о неким данима женских права. Тек када ми у својој глави разлучимо да будемо жене какве желимо да будемо, тек тада можемо сматрати да смо побједиле предрасуде. Радујем се том дану.

До неког следећег марта!


А дјела?

Свако јутро док се спремам за посао гледам ТВ. Најчешће је то ствар навике, а не потребе да се информишем. Срећа да је тако, јер ништа ново не бих могла ни чути. Једном седмично поткраде се ту неки прилог који привуче моју пажњу, угуран негдје између временске прогнозе и стања на путевима које у току свог једночасовног спремања за посао чујем пет пута.
Јутрос дочеках и вијести. Нисам се могла отети утиску као да најмање двије године слушам исте вијести. Томе не помаже ни чињеница да је ударна вијест наредног јутра већ била у синоћњем дневнику.

Нећу се ја бавити анализом медијских садржаја нити уређивачком политиком одређене медијске куће, него ме занима да ли је могуће да се у нашој држави ништа друго не дешава?! Да нас једино и искључиво занимају наши национални интереси и препуцавање са оним другима. Зар је могуће да већ годинама гутамо ту причу која нам сервирају они који су борци за наша права и очување нашег постојања. Да вас подсјетим, ја не постојим захваљујући вама. Постојим захваљујући онима који су ме створили, који су касније за мене гинули и онима који су се борили да ме прехране у овој држави која више брине о државном апарату него о онима који у њој живе.

И усудићу се да кажем да ме баш брига за Дан независности. Како је он обиљежен. Ко је крив, ко је дао сагласност. Као и све друго што се тиче политике ове државе ја сам се трудила да га потпуно ингоришем. Увукло се ту понеко сјећање на те несрећне деведесете иако сам добар дио њих већ одавно потиснула. Али ви се свесрдно трудите да нас свако мало подсјетите на личне ужасе које је свако од нас преживио. Зар заиста мислите да је то могуће заборавити? Зар је могуће да неко може да заборави како се осјећао док је шћућурен у претрпаном распаднутом аутомобилу бјежао од граната и од своје куће. Небитно је да ли се она звала Јелена или Амила. Зар мислите да је могуће да заборавите како са девет година присуствујете сахрани свог тридесетосмогодшњег оца? Не требају мени ваши годишњи парастоси да ме на то подсјете. Споменици, бисте, захвалнице и ордење. Ја тај споменик и бескрајну захвалност носим у своме срцу!

Али ми треба да ме понекад пустите да вјерујем да могу да живим нормално. Далеко од туге, бола, мржње! Далеко од константног подсјећања на оно што нико од нас не може да заборави колико год се трудио да сјећања замијени неким другим. Далеко од сталних форсирања како треба да се мрзимо, како није природно да се волимо!

Ја у вијестима желим да чујем како ћете ви омогућити мени да живим боље. Како ћете оправдати све оне животе који су дати за ову државу и потрудити се да она буде најбоља могућа. Како сте отворили неку фабрику! Урадили нешто поштено! Запослили неке младе људе. Нећемо ми никада тако лако моћи да се пољубимо и претварамо као да се никада ништа није десило, будући да се већ по самом пољупцу разликујемо ко смо и одакле долазимо. Али мислим да су нам снови једнаки.

Једнако желимо да живимо у најбољој могућој држави. Једнако желимо да стварамо, да радимо. Да уживамо у младости. Да формирамо своје породице. Да су нам ближњи здрави и на сигурном. Ја желим да вјерујем да је тако.

Не желим да вјерујем да постоје неки који сањају снове који се темеље на ономе да нечији снови престају да живе. Да нека друга дјеца уче како да живе без својих родитеља. Да мијењају куће, градове. Да се боје сирене која оглашава ваздушну опасност, јер сам сигурна да гдје да смо се налазили да смо се једнако бојали. Да су наши страхови били исти, без обзира да ли смо Јелена, Амила или Јосип.

И зато ме поштедите свог политиканства и онога чиме нам упорно мажете очи како се не бисмо бавили другим стварима. Да схватила сам, волите ме! Волите ову државу! Желите само најбоље! Да очувамо свој национални интерес! А гдје су дјела?


Не буди миш!

pst

Питам се понекад ако нас наши преци гледају шта виде? Ја бих се кладила да виде једно велико ништа! Шта Вук помисли када двјесто година касније види неписмену свјетину? Шта ли мисли Андрић када види „интелектуалну елиту“ како се мучи да састави реченицу? Шта помисли наш савременик Матија Бећковић када види младе људе и вриједности које његују. Тијанић је јасно рекао шта он о томе мисли!

Само млади данас имају проблема да изговоре оно што мисле. Није ми јасно зашто? Можда зато што не мисле? Много би ми било лакше то појмити него да не мисле ради неког интереса. А то је најчешће разлог!

„Пст, чуће неко“, као мишеви из рупе док им само њушка вири. „Немој о томе писати, ко зна ко би могао прочитати“, додаје мишић из друге рупе. „Тако се никада нећеш запослити“, додаје трећи. Страшно! Тужно! Млади више немају мишљење ни о чему! Некада је омладина била покретачка снага друштва. Када би неко зарадио статус академског грађанина он би понос своје заједнице. Данас више друштвене свијести и бунтовништва има деда из комшилука од некога ко је завршио факултет. А тај деда је свој живот већ заокружио и привео крају. А шта ћеш ти?

Куда ти идеш са својим полтронским ставовима и сагињањем главе пред сваким за кога си помислио да је изнад тебе? Гдје су твоји ставови? Јеси ли спреман да их браниш? Или ћеш их продати за неку удобну фотељу?! Док не дођеш до тога да ти ништа није остало. Да не знаш ни ко си, ни о чему мислиш, ни како више требаш да мислиш!

Разумијем ја шта значи немати. Разумијем и да не треба живот подредити идеалима, на уштрб своје породице. Под сваку цијену. Али не морамо под сваку цијену заборавити да мислимо. Да постојимо. Не морамо дозволити да нас неки много лошији уче како да будемо добри.

Не говорим ја о револуцији, о неким претенциозним идејама, говорим о свакодневним стварима. Шта мислите о незапослености младих? Ништа. О сиромаштву? Ништа. О корпуцији? Опет ништа. О томе што свако јутро срећете човјека који копа по контејнеру? Ништа. Је ли вам га жао? Је ли у нама остало ишта људско или смо и то продали?

И зато не волим кад ми се диве! Када ме питају како имам храбрости да нешто кажем. Нешто тако обично и свакидашње. Увијек сам сматрала да је то моја обавеза! Да каже због оних који то више не могу. Због оних који својим дјелима показују али не умију. И зато немојте молим вас да своје ближње ућуткујете! Немојмо се учити на живот у рупи када нас тамо негдје чекају непрегледна пространства слободе!


Прати

Добијте сваки нови чланак достављен у ваше поштанско сандуче.