Peticija za zdrav razum

10583811_10204029274843790_8512621840083240376_n

Društvene mreže su preplavile slike i peticije koje se tiču zabrane nadolazećeg vala reality emisija. Ljudima smetaju. Ljudi negoduju. Kao da je neko drugi dao popularnost tim emisijama, a ne baš ljudi. O potrebi ljudi da gledaju ovakve emisije ne bih, to je njihova privatna stvar, a i napisane su o tome već mnoge studije. Ne zamjeram ni ovima koji žele da ih zabrane, ali ne razumijem njihove porive.

Mislite da će ljudi koji gledaju reality emisije preko noći postati kulturniji, pronaći vrijednost u nekim drugim stvarima ukoliko se više ne budu emitovale? Teško, rekla bih. Meni reality emisije ne smetaju. Zašto? Zato što ih ne gledam. Takve emisije se emituju na dva-tri kanala koje svakako i ne pratim. U novinama o tome preskačem da čitam. Moji prijatelji takve emisije ne gledaju, pa ih u svakodnevnom razgovoru i ne pominjemo. Spomene se tu i tamo poneka glupost koje vriši sa naslovnih srtana novina.

Kada ljudi ne bi gledali takve emisije one ne bi ni postojale. Postoje u tolikoj mjeri upravo zbog publike koja je voljna da im pokloni pažnju i zašto bih im ja branila ili ih sprječavala da gledaju ono što žele i očigledno vole.

Pročitala sam tako u komentarima na društvenim mrežama kako ljudi na televiziji više nemaju šta da pogledaju i kako je sve postalo reality. U svijetu interneta, kablovke televizije, stotina stranih i domaćih programa reći da nemate šta da pogledate osim reality show programa je stvarno ludost.

Čitajući najezde komentara ovih boraca protiv ovakvih medijskih sadržaja sam shvatila da televizor nisam upalila od ponedeljka, a danas je četvrtak. Pa čak ni onako da se nešto bezveze vrti dok spremam ručak ili sređujem kuću. Vijesti ne gledam, pošto u njima odavno nema šta da se čuje a ni vidi. Da nije dnevne štampe koju redovno čitam vjerovatno ne bih ni primjetila da se te emisije emituju u tolikoj mjeri. Ja svoje potrebe za dokolicom, kulturom, informisanjem zadovoljavam uglavnom jednim klikom miša. Tako pronađem emisije koje želim. Filmove koje volim. Knjige koje me raduju. I ignorišem reality svijet, budući da me on ne zanima.

To što ćemo zabraniti nekoj zalutaloj djevojci da pokazuje grudi na TV-u neće promijeniti činjenicu da će ih stotinu sličnih, sa vještačkim grudima, usnama i mozgovima večeras prošetati Beogradom, Novim Sadom ili nekim drugim gradom. I to je isključivo njihov problem. Nije njih na takav način odgojio televizijski program. Trebale su biti odgojene mnogo prije reality show-a.

Razlog zbog kojeg sam se jutros dovoljno naljutila kako bih napisala ovaj tekst ne leži u tome što mi smetaju peticije za ukidanje ovakvog sadržaja na TV programu, već oni koji tvrde da nam to oblikuje omladinu, odgaja djecu, preoblikuje njihova razmišljanja.

Evo npr. kada je počeo prvi reality show na jednoj hrvatskoj televiziji ja sam ga gledala. Bilo mi je interesantno. Da li sam zbog toga poželjela da i ja budem reality zvijezda – ne? Da li sam promijenila svoje životne navike – i dalje ne?! Da li sam poželjela da ugradim silikone, ljubakam se i vodim ljubav pred kamerama – odgovor bi i dalje bio ne?! Zašto? Zato što su me odgojili moji roditelji, a ne televizija.

Mi smo na televiziji gledali Branka Kockicu, Minju Subotu i Ljubivoja Ršumovića, a današnja djeca gledaju izopačene i operisane tete i neke agresivne tipove, ukazuje jedna fotografija koju vidjeh na društvenoj mreži. E pa ja sad postavljam pitanje kako ti koji su gledali Kockicu svojoj djeci dozvoljavaju da gledaje takve sadržaje na televiziji? I pitam se kako su tako ispravno odgojena djeca mogla da postano tako neodgojeni odrasi? Kako ti koji su odrastali uz čika Ljubivoja ne znaju svojoj djeci da skrenu pažnju da je kulturno i ljubazno da se starijoj osobi kaže dobar dan u prolazu. Da se sa starijima ne raspravlja. Da dijete od 8 godina nema šta da traži samo ispred zgrade u 22h.

Ja to gledam svaki dan i mnogo više mi smeta od reality showa! To ne mogu da isključim jer je svuda oko mene!

Ali eto, ja se i dalje pitam kako ti koji su gledali čika Minju danas svoje dijete uče tekstove pjesama nekakavih zvijezda Granda, kojih danas ima toliko da ne mogu ni imena da im popamtim. Ti isti koji su živjeli u „vrijeme Jugoslavije, bili pioniri, imali jedan kanal i srećno djetinjstvo“ danas svoju djecu oblače u tigraste helanke i uče kako da poziraju za facebook i instagram. Presvlače tu djecu u deset različitih kupaćih kostima, koji se slažu sa dezenom stolica u kafiću kako bi napravili adekvatne fotografije sa godišnjih odmora. Rekla bih da je u glavama i odgoju tih roditelja mnogo više zahrđalo nego što su i sami svjesni. Naručuju kolače zbog boje fila koji se slaže sa trakicom za kosu djevojčice od osam godina, jer će to biti dekorativno na instagramu!

Meni to smeta! Smeta mi što svoju odgovornost roditelja prebacujemo na škole, televiziju, internet! Što nemamo petlje da priznamo da je problem u nama. Da mi ne radimo dobar posao. Da se djeca odgajaju da budu bahata, razmažena. Da ih učimo da će sa arogancijom i nasiljem dobiti ono što žele. Da je vaspitanje i kulturno ponašanje nepoželjna karakteristika neke ličnosti. Klasifikuje vas kao slabića.

To meni smeta. I kome da pišem peticiju protiv toga? Na koje dugme da ovu stvarnost oko sebe prebacim na neki drugi kanal?


Колико коштамо?

upitnik

На основу чега ви оцјењујете неког човјека? Који је то квалитет који неко мора посједовати да би превагнуо тас на ваги на страну „добар човјек“. Чиме вас неко може импресионирати?

Видим сваки дан људе који се упињу да буду нешто што нису. Трчећи за неким положајем и већим степеником у друштвеној хијерархији газе све испред себе и заборављају све. Па и ко су, одакле су и чији су. Чујем их како се поносе својим познанствима истичући титуле и радна мјеста својих „пријатеља“. Он је доктор, овај други је директор, трећи је бизнисмен. Осим што ми тиме говоре какви су скоројевићи у мојим очима ништа више нису порасли.

Можда тај доктор и јесте добар човјек, али том његовом пријатељу до тога очигледно није ни стало. Истакао је његову титулу, сматрајући се ваљда вриједнијим човјеком јер је провео сат времена у друштву некога таквог.

Никада нисам и не могу да разумијем такве пориве. Да ли наша радна мјеста одређују број наших пријатеља? Нашу вриједност? Доботу? Нећу се сада правити наивна па рећи како не знам да ће вас што сте успјешнији више људи вући за рукав и глуматати пријатељство како би од вас имали одређене користи, али не могу да разумијем људе који мисле да би вас импресионирали тиме што у свом кругу пријатеља имају неког директора, програмера, не говорећи при том ништа друго о квалитетима те особе. Ваљда би то требало бити довољно.

Ја познајем много директора који су јако лоши људи. Љекара са чијим пријатељствима се не бих никада поносила. Професора које у животу не бих вољела два пута срести. Свештеника. Зашто њих истичем? Зато што ће људи пријатељство са њима истаћи као један од својих највећих квалитета. Познајем исто тако много људи са којима уживам да проводим вријеме никада не истичући њихов друштевни положај нити радно мјесто. Много више паметних и корисних ствари сам научила од својих баке и дједа који имају четири разреда основне школе и уживала у разговору са њима него са овим исфолираним скоројевићима који се тако ките неким лажним пријатељствима.

Много паметних људи, љекара, професора, инжињера чије успјехе и не знам јер их људи не потурају под нос у свакодневним разговорима. Свако од нас је некада поносећи се неким истакао чиме се он бави. Шта студира или је студирао и то су други типови хвалоспјева. Они су одраз поноса. Ови други су одраз комплекса једног малог човјека који се константно упиње да буде већи, не схватајући да је некоме можда и такав довољно велики.

Величина једног образованог човјека се мјери тиме да са сваким може пронаћи заједничку тему за разговор. Да може да говори о многим стварима. Мене у друштву љекара не занима да слушам о њиховим пацијентима, дијагнозама и стварима које не разумијем, не зато што не бих могла или не желим, већ зато што ме не интересују. И не само о томе, у своје слободно вријеме не желим да причам о било чијим пословима, понајмање о свом.

И не могу да одлучим који ми људи више иритирају живце, квази-интелектуалци који свима потурају под нос своја запослења у државним фирмама, разним агенцијама, комисијама, или ових који се хвале познанствима са тим истим.

Када би се само окренули и размисли, схватили би да је више квалитета и људскости у њиховом комшији преко пута који можда нема ни 4 раздреда основне школе, али има животну мудрост и добро срце. Да је више љубави у њиховој породици него што ће је икада бити на тим скупим вечерама и ручковима, због које сте их запоставили.

На крају свако од нас треба некога ко ће га вољети баш онаквог какав је. Без свих титула, шминке и шараде. Обичног малог човјека, какав ће на крају пута бити свако од нас.


Не дирајте моје успомене

BLOG

Прије годину дана, на свој рођендан а уочи обиљежавања годишњице страдања у Сребреници, написала сам један коментар (http://frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=8&idnovost=44464). Не повезујући га са Сребреницом, не омаловажавајући ничије жртве. Шта ме тада испровоцирало да напишем такав коментар, не могу да се сјетим. Вјероватно неко из државног врха Србије ко се упорно извињавао за поступке српског народа. Не појединаца, већ народа. Самим тим се извињавао и у моје име која сам тад била дјевојчица.

Ја сам се тада запитала зашто се никада нису извинили мени? Душици, Марку, Сањи, Немањи. Свим поштеним српским породицама у мојој држави који рат нису започели, још мање прижељкивали а по најмање сањали да ће своје мужеве тражити на размјенама лешева. Да ће копати по костима у нади да пронађу неки смирај. Као тридесетпетогодишња жена, то је прошла моја мајка. Као десетогодишње дијете ја сам на сахрани свог оца стајала испред мртвачнице јер нисам жељела да видим његове кости. Ми нисмо жељели рат. Моји родитељи су били Југословени. Вјероватно и чланови комунистичке партије. Њихови кумови и пријатељи нису били искључиво Срби, и они ме нису учили да мрзим. Нисам ни научила!

Зашто ово опет сада пишем? Прије пар дана мој коментар је преузео други портал (http://www.glaskotorvarosa.com/jelena-despot-oprosta-nema/). Коментари које сам ту прочитала су ме поразили. Вратили у неке суморне и сиве дане и потврдили зашто сам у тексту навела да не могу да се поистовјетим са државом Босном и Херцеговином. Зашто не могу да кличем њеној репрезантацији? Зашто се ту не осјећам добродошло. Ни не слутећи какав ће кредибилитет мојим ријечима дати оплели су по мени поносни Босанци. Ја сам постала највећи издајник њихове државе. Утјеловљење зла.

Свако ко се усудио да јавно пише и коментарише било шта, требао би бити спреман да добије и повратну информацију, ма каква она била. Признајем да овај пут нисам. Немам ништа против неслагања, дијалога, конструктивних расправа и размјена мишљења. Пишући свој коментар нисам имала намјеру никога да увриједим. Изнијела сам искључиво своје мишљење и нека од својих најдубљих осјећања. Када пишете о нечему механички или по задатку, онда коментари не могу ни да вас боле. Када неко покуша да вријеђа вашу интиму и осјећаје, и дира ваше ближње који више нису међу живима, па нису у стању ни да се бране, онда сте у стању да полудите!

Свако ко је пажљиво прочитао и имао жељу да схвати мој текст, схватио га је. Он није био политички обојен, наручен, нити му је најмера била да вријеђа било чију жртву. Он је тада давно био одраз љутње јер су наше жртве заборављене. Љутње на своје, јер сам на ове туђе одавно престала да се љутим. Не могу вас повриједити они до којих вам није стало, зар не? Нисам ја жељела да ме тада неко жали, јер нисам нека немоћна, неодгојена, залутала и необразована дјевојчица која данас дрхти пред мржњом којом је засута.
Да ствар буде гора, група на фејзбуку која реферира на заједништво становника Бијељине је преузела (без дозволе) овај текст и прекопирала га на своје странице. Објавили су и моју фотографију ваљда како би могли вјеродостојније да ме извријеђају. Оно што сам ту прочитала било је ужасно. Коментари, судећи по именима која стоје из профила, су били углавном припадника бошњачког народа. Пријетили су ми тако да ћу да се смијем са бандере, да сам курва четничка. Остале бљувотине је мој мозак очигледно потиснуо. Новим законом о контроли друштвених мрежа таквим коментарима би озбиљно могла да се забави и полиција а то бих и учинила да се линч није зауставио. Жао ми је што коментаре нисам сачувала па да ови освјештени Босанци виде у каквој држави живимо. Администратори групе су ми се тако извинили за непријатности и двосмислено рекли да ће обрисати мој коментар ако сам се покајала. Не, нисам се покајала, али ћете га обрисати зато што нисте имали право на првом мјесту ни да га објавите.

Љубазно су ме упутили да свако одговара за свој коментар. Ја сам за овај свој спремна да одговарам. Као и за онај претходни. У њему није било ни једне ружне ријечи упућене према честитим, поштеним људима ова земље, ма како год ви жељели да је зовете. И зашто вас брига да ли се ја осјећам као Босанка? Ионако ме у својој земљи не желите. А да будем искрена, овакву земљу не желим ни ја. Земљу у којој се називате курвом четничком ако имате своје мишљење, достојанство и своје болне успомене. Очигледно моје успомене нису довољно трауматичне да би задовољиле ваше критерије саосјећања. Зашто? Зашто ако смо сви пуноправни и једнаки грађани ове земље?

Администратори те групе су такође рекли да су мој коментар објавили, јер су претходно објавили одговор човјека на мој коментар, па су због потребе за објективношћу објавили и моју фотографију и коментар.
Објавићу и ја прве реченице тог човјека (не могу га назвати господином јер је од тога далеко) чисто како бисте имали увид у то због чега ћу му одговорити. Мишо Радић: „По годинама ми можеш бити кћер, али вјеруј такве бих се кћери стидио или се одрекао“. Видите чика Мишо, немате о чему да се бринете. Ја оца немам, тако да нема ко ни да ме се одрекне, нити да се поноси мноме. А ја се надам да схватате колико сте зао и болестан човјек када на овакав текст можете да почнете коментар таквим ријечима. Прокламовали сте ви касније о љепоти Босне и Херцеговине, јединству, цитирали Кочића и зарадали ту и тамо који аплауз. На тој групи сте скупили многе мање лајкова и коментара од мене, а то вам је очигледно био циљ, али нисте схватили да ће људи лакше да вас пљуну, него да вам упуте неку похвалу. Ви сте тако одлучили да пљунете на мене, и на моје успомене, указујући на то каква сам ја кћер. Видите чика Радићу, не постоји та пљувачина која би мене могла зауставити да пишем и да дрхтим пред таквим подмуклим умовима какви сте ви. Немам ја никога ни да ме брани, јер као што сам написала у тексту оца немам, али сам сасвим сигурна да ме се никада не би одрекао. Али видите још нешто, то што га немам ме је научило у животу да се борим са много већим звијеркама и демонима од вас. Вас који задајете ситне и ниске ударце. Али напослијетку, чика Мишо, хвала вам. Својим коментаром се покренули лавину увреда која је нажалост, потврдила оно на шта сам хтјела да укажем. И на крају, волите и одгајајте своју дјецу, за мој (пре)одгој је касно, а за то се побринула држава у којој живим.

Ја данас стојим уздигнуте главе, јер немам чега да се стидим, нити коме да се извиним. Моја породица у протеклом рату није била џелат, већ жртва. Спремна бих била да се извиним за било који свој чин, или чин моје породице који је некоме наудио. Одузео ближњег или прозроковао само једну сузу. Ја нисам могла, била сам сувише мала, мој брат такође. Мајка и бака су биле немоћне и схрване, а отац није желио да се бори. Није, али је морао. Вјероватно је зато тако тужно и завршио.
И зато ја не тражим више ни опрост, ни од својих, ни од њихових, ни од ових неутралних. Намјера ми није ни била. Намјера ми је била да кажем. Да се зна да је живио и један човјек који је имао своју дјецу, жену, мајку, сестре и пријатеље који су га вољели,а да га данас више нема. Човјек који никада никоме није у животу наудио, нити дјелио људе на своје и туђе. За свој губитак више не кривим никога. Таква је била Божја воља!

Мене пустите да пишем о свом болу и да се са њим носим, онако како ја знам. Можете ме мрзити, пљувати и вријеђати, али не можете узети моје успомене!


Од чега твоје срце затрепери?

Navona

Када имате година као ја, неминовно је да вам постављају лична питања која се тичу ваше будућности. И то врло често потпуни странци, случајни пролазници или познаници. Када ћу се удати, колико ћу дјеце имати и гдје ћу живјети је нешто што их занима. Не разумијем! Можда јер мене такве ствари не интересују. Колико имаш година радног или брачног стажа. Колико дјеце имаш, а колико их желиш су ствар нечије интиме која ме не занима. Јеси ли разведен, самац или у срећној вези такође. Наравно изузимам своје пријатеље које такве ствари желе да подијеле и нормално је да дијеле. Такви ме пак никада нису питали када планирам да започнем репродукцију.

Ја, са друге стране никада нисам осуђивала некога ко није студирао, радио и желио би да има петоро дјеце. То је његов или њен избор и ја га поштујем. Моји избори који се углавном косе са изборима већине су врло често на мети разних коментара, неодобравања и забринутих погледа. Ни то не разумијем. Не фрустрира ме и не љути, него једноставно не разумијем. Зашто тебе боли што на прагу тридесете немам дијете, бурму и властити стан? Немам чак ни положен возачки. Ха? Скандалозно! Још горе бива када кажем да тренутно не желим да имам дијете. Не знам да ли ћу икада и жељети. Себична сам, кажу. И такво размишљање поштујем.

Трагајући за разлогом недостатка претјеране њежности у мени када видим дијете у колицима, питала сам своје блиске пријатеље како су се осјећали када су постајали родитељи. Када су то спознали. Јесу ли прије тога имали осјећај да је то нешто што страшно желе, као што ја затреперим сваки пут када схватим да ћу посјетити неку другу земљу на овој нашој планети. Као што сијам док маштам да ћу једног дана имати довољно новца да путујем свијетом и биљежим утиске о свим тим сјајним земљама. Када сам срећна јер је неко прочитао мој текст. Када ми странци кажу како су читали нешто што сам написала и како им се допада. Када прочитам добру књигу. Када савладам неку нову вјештину.

Неки родитељи су одговорили да су били истински срећни. Нески су били изненађени. Неки затечени, али су касније завољели идеју да ће бити одговорни за живот једног маленог бића. Већина их је рекла да је то био неки логичан животни слијед? „Дијете по распореду“, заћуђено питам. „Па да, шта друго ћеш радити. Муж, стан, посао, све имаш, шта ти друго преостаје?“, одговарали су.

Је ли дијете неки додатак који нам је неопходан да би наш живот био заокружен? Неко средство кроз које ћемо остварити све оно што ми нисмо успјели. Неко ко ће проживјети оно што ми нисмо стигли, не питајући га да ли то заиста жели.

Хтјела сам да заврштим барем десет одговора који су ми у истој секунди пали на памет, а онда сам се сјетила како сви нисмо исти, и није на мени да одређујем шта нечији живот чини срећним и испуњеним. Али зашто онда они имају право да коментаришу моје изборе? Зашто не могу да разумију да нисмо сви једнаки?

Ја знам шта је подразумјевао одгој дјетета као што сам ја. Преосјетљивог, преемотивног и болешљивог. У животним околностима у којима сам се налазила и тешким ситуацијама, гдје би сваки стресни догађај резултирао страшним нападима астме или у каснијој доби осипом по кожи својој мајци бих данас дала орден за издржљивост. Врло често смо се свађале, викале. Мислила сам да ме не воли довољно, јер неког емотивног попут мене је страшно тешко вољети онолико колико бих ја жељела. Да ли бих била спремна да се суочим са таквим дјететом? Признајем да не бих. Да ли сам због тога себична – не знам. Да ли ћу своју одлуку промијенити – ни то не знам. Да ли ће једног дана и моје срце заиграти када видим препун парк дјечице и пожељети да је једно од њих моје, ни то не могу да гарантујем.

Моје срце чезне за лутањима, тражењима, ситним задовољствима. Након живота препуног сељакања, губитака ближњих, изградње, мијењања школа и станова, праћења туђих животних одлука и уплитања судбине, мислим да имам право да живим како желим. Много је ствари у животу на које не можемо утицати, али можемо бирати да радимо оно што нас чини срећнима.

Да ли ће ме због тога неко прихватити? Да ли ћу за двадесет година жалити за неким својим животним одлукама? Не знам. Да ли кроз три године гурати колица и бити најсрећнија жена на свијету, ни то не могу да погодим, али знам да ме сада зову непрегледна пространства овог свијета у којем живимо и да са сваким новим печатом у пасошу и сваком земљом у мојој меморији моја срећа расте, а сваким новим путовањем ја постајем другачији човјек. Да ли бих такав живот могла да водим да имам дијете, засигурно дуго времена не бих. Једном приликом, пробудивши се главобољом послије пријатељицине свадбе сам помислила како би ова недјеља изгледала да ме из друге собе дозива дијете. Одмахнула сам главом и вратила се у кревет. Мене није страх да такво нешто признам јер то искрено осјећам!

И зато бирам да живим онако како ми срце налаже. Мислим да је тако много храбрије!


До кад ћемо ићи кроз живот као кћери и синови?

11541296_10206370558334414_1225961994_n

Када размишљам о нашој држави, осим што закључујем да има хиљаду ствари које бих вољела промијенити, примјећујем да је то једна од држава у којој се највише кука и моли. Покушавамо констатно од себе да направимо људе које треба жалити како бисмо на такав начин за себе измолили одређене прилике које сматрамо да заслужујемо.

Како не бих филозофирала, објаснићу практично! Прије неколико дана готово сви медији у БиХ, а и неки у региону су пренијели писмо дјевојке која критикује политичаре у Републици Српској и указује на то како је наша држава неправедна према неким категоријама становништва, као што су дјеца погинулих бораца. Сваку реченицу коју је написала подржавам. Сагласна сам са њом када каже да су подједнако лоши и једни и други. Да не требамо запошљавати дјецу политичара, функционера, богаташа и сл. Да се радна мјеста не требају наслијеђивати.

Узећу себи за право да коментаришем нешто за шта сам сигурна да ће већина људи замјерити или неће разумјети. Мој отац је погинуо у рату. Не могу да кажем да сам дијете погинулог борца јер одавно нисам дијете. Од те етикете бјежим цијелог живота. Не зато што сматрам да бих се требала стидити тога, већ због тога што сматрам да сам много више од те једне одреднице. За себе ћу рећи да сам Јелена, кћерка Здравка и Наде. Када негдје морам да објасним или кажем да ми је отац погинуо у рату, трудим се да то што прије скотрљам низ усне. Можда због чињенице да то никада нисам потпуно прихватила. Када би ме као дијете неко питао: „шта ти ради мама?“, покушавала бих да промијеним тему јер сам знала да ће идуће питање бити, „а тата?“. Након одговора који би једва промуцала би слиједио неки сажаљиви поглед. Одрасли би ме помиловали по глави. Друга дјеца би се извињавала што су ме питала. Али никада нећу заборавити тај поглед сажаљења! Тај поглед који те враћао у свијет туге гдје ниси исти као остала дјеца. У пубертету би сваки твој несташлук већ приписали лошем одгоју зато што немаш оца. Ако ти је на факултету кренуло низ брдо, и то је било зато што немаш оца и чврсту руку да те усмјери. Слушала сам то, корачала даље и настојала да нико не примјети када патим.

Зато ми никада на памет није пало да нешто тражим само зато што је мој отац погинуо. По чему бих се онда разликовала од других кћери и синова који послове добијају на основу својих очева или мајки. Суштински би било исто. Не би било праведно.

Ако би мене неко питао шта може да учини за мене и за ову дражву за коју су очеви, синови, браћа и мужеви гинули ја бих тражила да буде праведна! То би ми било довољно. Праведна и за мене, и за Марка и за Милицу која је имала срећу да су јој оба родитеља жива, али несрећу да не може никако да пронађе посао. Жељела бих да се запошљавају најбољи, а не синови и кћери. Ја сматрам да нисам у старту ни боља а ни лошија од оних који имају оба родитеља и зато са њима желим да се равноправно и праведно борим за животне прилике. Не желим да за њих молим. Никада и нисам.

Шта ћемо са мојим вршњацима који нису имали несрећу да им родитељи гину, а ни срећу да су синови и кћери неких успјешних родитеља? Како они да дођу до својих прилика? Како они да пронађу комадић среће у овој држави у којој мораш да крадеш или да молиш.

До када ћемо бити нечија дјеца, а када ћемо постати зрели и одговорни људи? Када ћемо изаћи из своје улоге жртве и почети да се боримо са животом?

Ако је моја једина квалификација на тржишту рада чињеница да ми је отац погинуо у рату, онда не требам ни да радим. Да ли то значи да познајем страни језик, рад на рачунару? Да сам одговорна, вриједна и марљива? Сложићете се са мном да не значи.

Како би дивно било да живимо, радимо и дјелујемо по принципу да нам се прилике намећу у завиности од количине нашег залагања. Колико смо добри. А, не зависно од тога колико смо добри са неким, или чија смо тридесетогодишња „дјеца“! То је тако једноставно! Али не! Ми до свега желимо краћим путем. По завршеном факултету до директорске позиције, примања са 4 цифре. Преко реда у поштама, банкама, трговинама. У двадесетим до својих станова и викендица. Па то млади у много развијенијим државама од наше не могу ни да замисле!

Када би било праведно па и на нашу штету, лакше бисмо се у овој држави будили. Лакше бисмо живјели. Можда бих тек тада сматрала да све жртве нису биле узалуд!


Тешко држави с нама!

upitnik

Колико сам само пута чула како је наша држава лоша, како се тешко живи, нема посла, плата, дешавања…ничега. Врло често сам аргументовано о недостатку првог и другог и писала и сама дискутовала. Када човјек нешто нема, требао би да тражи, да проналази начине, да се бори. Код нас је логика – нема и тачка. Сједиш код куће и чекаш да ти то нешто што тражиш покуца на врата, јер си управо ти ТАЈ који је заслужио најбоље.

Лијепо је што нас уче и одгајају како у животу треба да тежимо само најбољем. Да не будемо лажно скромни и да се не задовољавамо мрвицама, али је лоше што нас не уче како да дођемо до прилика које заслужујемо и како да се боримо.

Научени смо ми, да ћемо по завршетку посла да се увалимо у неку фотељу, добијемо добро плаћен посао и ту столујемо до пензије. Не желимо да се трудимо. Па чак ни они који још увијек немају то факултетску диплому, не желе да се ухвате у коштац са било каквим пословима. Не знају они да је та факултетска диплома толико девалвирала и да посједовање једне такве за образовање појединца не значи баш ништа. Поносно шетају са тим дипломама многи који још увијек нису научили разлику између хтио и хтјео, не умију да са пословним партнером прогове пет ријечи на енглеском, а о неком смисленом допису или документу и да не говорим. Прочита се ту свашта.

Не тврдим да сам од таквих, нити боља, а ни гора. Ни сама нисам знала све, иако добро говорим енглески језик, а основе правилног изражавања сам научила још у основној школи, сматрала сам да не постоји посао који би ми био испод части. И даље тако мислим. Никада нисам упрла прстом у некога ко чисти мој хаустор или окренула главу од камиона градске чистоће. Али зато увијек радо окренем главу од ових неписмених интелектуалаца са купљеним радним мјестима. Онима који преврћу очима и питају те „зашто не тражиш посао у струци“. Окренем главу од дјевојчица које су у различитим креветима проналазиле пут до свог благостања у удобној фотељици неке агенције. Знате оне које дођу на посао сваки дан са уредно намјештеном фризуром, дотјераним ноктима, и штиклама од дванаест центиметара јер им је баш тако удобно.

Да ме неко не би погрешно разумио, немам ништа против дотјераних жена, и волим да видим и жене и мушкарце који воде рачуна о свом изгледу, али не волим када захваљујући свом изгледу (и лаком моралу) заузимају радна мјеста која не заслужују док са висока гледају све око себе. За њих нису послови у бутицима, кафићима, у приватним фирмама – то ће успјешно да раде њихове колеге са факултета које су имале мало мање среће и мало више скрупула. Ови „срећковићи“ ће те посјетити у бутику у којем радиш и поздравиће те љубазно, и знаћеш да им је жао што не радиш неки бољи посао, али ето биће боље. Потапшаћете те по рамену, овлаш загрлити и „јавиће ако код њих буде неки конкурс“.

Од ових на државним јаслама су ми једино говори ови на јаслама маме и тате. Баш за њих ни један посао није довољно добар! Има их у доби од осамнаест до четрдесет и сви су једнако самоувјерени и убијеђени да су они избарани за неке веће ствари у животу. Такви сједе код куће и живе од мамине пензије или плате и пљују на све живо у држави. Они не могу да раде за плате од тристо или четристо марака јер им се више исплати да сједе код куће и не доприносе никако. Једино кога кривим више од њих су њихови родитељи који их подржавају у тако глупим и непромишљеним одлукама. У тако лошим изборима, и што их нису научили како се у животу бори. Зашто их презирем више од ових са намјештеним пословима и уредним ноктићима, јер су се ови други борили, па макар и својим полним органом.

Ови принчеви и принцезе који чекају неке најбоље прилике да дођу на њихова врата, док их издржава мајка која ради у драгстору или прима неку оскудну пензију, нису вриједни помињања. Довољно простора су већ дали сами себи мислећи да су најбољи. Они ће те још сажаљивије погледати када им кажеш да си одлучио да радиш било шта јер не желиш да чекаш посао у струци и да годинама трунеш на бироу рада.

А за такве и ти радиш! За такве зарађујеш доприносе за здравствено осигурање док су они годинама на бироу. Такви љетују на бољим мјестима од тебе, јер имају образа да им и одморе плаћају родитељи. Возе њихове аутомобиле. Сипају бензин за пет марака док презриво гледају свог колегу са факултета док ради на бензинској пумпи.

И зато поштујем више ону тету која ми свако јутро очисти хаустор. И не би ме било стид да радим и њен посао. Ко зна, можда и она мора да заради додатна примања за свог сина који лежи код куће и чека бољу прилику. То је наша држава. Не може ни она бити боља од народа који у њој живи.


Колико кошта килограм љубави?

prostitucija-dnevne1

Враћам се са посла прије два дана. Ћутке корачам и размишљам како сам срећна што је радни дан готов. Пут од куће до посла није дужи од 500м, али је ипак довољно дугачак да ме нешто изиритира. Пролазим поред малог кафића у којем углавном сједе неки чудни типови. Овога пута пажњу ми привукоше шарене ципеле са потпетицом од петнаестак центиметара. Чујем и глас који стоји иза штиклица: „Без пара си ништа, нула“! Имала је око двадесетак година, црну хаљину превише нападну за то доба дана и сувише шминке.

Наставила сам даље, али из главе ми нису излазиле њене ријечи које су ме тог дана изнервирале више него дневник државне телевизије. Помислила сам, какви су то ставови? Ко је спреман да окарактерише другог на основу новца који посједује, и да закључи да не вриједи ништа уколико га не посједује? У какве смо се ми то (не)људе претворили?

Ја се још увијек сјећам црно-бијелих фотографија својих родитеља. Њихове љубави о којој сам слушала док сам била дјевојчица. Како су понекад знали у кафићу да подијеле један сок јер нису имали за два. Нису се тога стидили. Тако су живјели сви њихови пријатељи средњошколци и студенти. Данас си нула ако дјевојци не можеш да платиш ред бул, обезбиједиш сепаре у престижној дискотеци и не провозаш је у свом скупом ауту. Моји мама и тата су одлазили у кампове у Макарској, аутобусом или стопом. Силно су се вољели. Данас се љубав мјери луксузношћу апартмана у Грчкој или Турској.

„Ја се никада не бих забављала са дечком који нема ауто“, рекла је једном давно моја пријатељица. Ја сам покушала да сакријем шок и да је питам зашто тако мисли. Објаснила ми је да је смор да шета, да јој не пада на памет да се цијели дан са неким вода за ручицу и да је много практичније ако он има ауто. Била је искључива. Можеш бити најбољи, најпажљивији, најпаметнији ако немаш ауто – ћао.

Ја разумијем да нам новац треба да преживимо. Да купимо одјећу, храну, платимо рачуне, да негдје отпутујемо, али да смо морали да материјализујемо љубав и пријатељство- одбијам да повјерујем! Данас се неке дјевојке, које називају старлетама, утркују да кажу колико кошта ноћ проведена са њима. И све их је више. Слушам, педесет, сто, двјесто eвра док ми се желудац окреће. Нису то више дјевојке које гледамо на телевизији. Оне су ту, у малом кафићу поред којег пролазим сваки дан. У кафани преко пута. Ишле су са тобом у средњу школу или на факултет. Оне са другарицама расправљају о пластичним хирурзима и гдје да уграде нове силиконе. То су исте оне дјевојке које прије суботње шетње посјете соларијум, фризера и шминкера.

Онда се бунимо зашто су мушкарци хладни и незаинтересовани за романтику. Зашто више нико не чита поезију? Зашто нам нико није поклонио цвијет? Зато што смо почели да вјерујемо у неку другу врсту љубави. Ону која се купује са педесет eвра и која им рок трајања.

И брига ме за њих. Оне су давно продате, купљене и потрошене, али ће сутра „шарена штиклица“ своју дјевојчицу научити да је без новца нула. То малено биће ће од дјетињства вјеровати да вриједи онолико колико новчаница има. Своме сину ће објаснити да је у реду да се жене купују, јер да није било купо-продаје љубави, не би било ни њега.

А мушкарци, плаћајући ваше рачуне и љубав вјерују да су снажнији и бољи. Да су мужевнији. То су исти они који ти не би дозволили да им платиш кафу, а камоли ручак или вечеру. Они који себи никада не би дозволили да се возе у твом ауту, и они који те никад неће вољети, јер су научили да те купују.

А те продавачице љубави ће сутра са жаљењем да те погледају, док уморна пјешачиш са посла и носиш тешке кесе и мислиће како су боље од тебе. Ликоваће у себи док буду поредиле своје скупе штикле и твоје патике. Не знају да твоје срце грије љубав коју оне никада нису осјетиле. Таква љубав се не продаје!


Прати

Добијте сваки нови чланак достављен у ваше поштанско сандуче.