Пун ми је…

Досадило ми је да сваки дан гледам смркнуте фаце. Досадило ми је да их тапшем по рамену и говорим како ће све бити у реду, како ништа није тако страшно. Како је данас лијеп и сунчан дан, како је најгоре прошло…И пун ми их је…

Хоћете да будете заглављени у својој биједи и мизерији? Будите. Хоћете да се сваки дан самосажаљевате? Изволите. Немојте само друге људе да оптерећујете тиме. Немојте своје проблеме да правите туђим проблемима.

Доста ми је обесправљених који не траже своја права. Доста ми је незапослених који траже посао молећи Бога да их нико не позове. Доста ми је сиротиње која диже кредите да би отишла на море. Доста ми је људи који сањају и причају како је тамо негдје све супер, а код нас је срање. Зашто се не запутите ка томе тамо негдје? Тамо нема маме, нема тате, нема баке, тамо си сам и немаш изговора да будеш кукавица.

Доста ми је да људи пљују на све оно што вриједи. Доста ми је да се у сваком позитивном гесту тражи негативна позадина, па чак и онда када се не назире. Доста ми је параноје! Доста ми је политике и прича како су сви исти! Прича о лажном моралу и православљу.

Доста ми је лопова и профитера. Доста ми је да се криминалци шепуре градом и мисле како су недодирљиви. Доста ми је дјевојчица у маркираној одјећи које се продају за чоколаду, а оне елитније за двадесет еура.

Доста ми је неписмених и необразованих! Доста ми је оних који за себе нису учинили ништа, а очекују чудо! Доста ми је генерализације! Доста ми је празних савјета и љубоморе запаковане у тапшање по рамену. Доста ми је прича о недостатку новца и све скупих рачуна. Доста ми је прича о дјеци која нису одгојена. Посебно у дану када ми је један савршено одгојени младић отворио врата и рекао добар дан и хвала.

Доста ми је прича о лошем времену, о костобољи, главобољи и зубољи. Доста ми је проблема које не могу и не желим да рјешавам. Доста ми је кукања! Посебно у дану када сам чула да је младић имао срчани удар.

Не бих жељела да ја свој последњи дан на овом свијету проведем слушајући како је све поскупјело. Како више нема правих пријатеља, и како је капитализам све уништио, и зато…ДОСТА!

Kada dijete postaje čovjek?

Sjećam se svog djetinjstva. Sjećam se kako sam vrlo često sakrivala suze dok bih gledala porodice svojih drugarica. Kako sam ponekad u kupatilu plakala i pitala se zašto se nama to moralo desiti? Zašto moja mama mora da bude tata, i zašto je ponekad tako gruba? Zašto je moja drugarica rekla kako mrzi svog tatu zato što joj je zabranio da ostane vani do 11 uveče? Zašto ne zna koliko znači to što ima tatu? Zašto ga ja nemam da se izviče na mene kada se brat i ja potučemo? Zašto…

Danas više ne postavljam takva pitanja u sebi. Ne zato što me ne zanimaju ili manje bole, već zato što sam naučila da živim s njima. Danas ih vrlo često postavljam na glas onim ljudima koji ne znaju da cijene svoje roditelje. Onima koji su i sami roditelji, a ne znaju više da poštuju svog.

Neki će opet možda pomisliti kako pišem neke bezvezne, trivijalne tekstove. Takoreći, nebitne! A ne shvataju koliko su bitni! Koliko je bitno da znate cijeniti onoga ko se brinuo o vama. Koliko je bitno da budete solidarni prema svojim roditeljima. Koliko je bitno da vi njih ne zaboravite sada kada oni vas trebaju! Ili će vas možda tek trebati.

Ne shvatate da je bitnije da pomognete svom roditelju nego što ćete možda kupiti nove patike! Što ćete otići na neko moderno izletište. Što ćete danas ručati u nekom restoranu dok se vaša majka dovija da napravi ručak za 5 maraka. I to za četveročlanu porodicu.

Mnogi svoje majke (a i očeve) doživljavaju kao službenike u nekom hotelskom smještaju. I to takvom smještaju gdje je sve besplatno. Gdje je mama kuvarica, spremačica, peračica! Gdje ona to sve mora da obavi sa osmijehom, i da vam možda da poljubac na rastanku. Po mogućnosti bi dobro bilo da uleti sa kojom markom, nema veze što je njeno dijete odavno prekoračilo prag zrelosti. Ono što nikako ne bi smjela učiniti jeste da traži! Da ne govorim da bismo se mi djeca mogli malo češće sjetiti i sami ponuditi pomoć! Ali ne, naši roditelji u pedesetim, šezdesetim, pa i sedamdesetim su i dalje dužni da plaćaju naše račune, da kupuju one namirnice i koje ja jedem, da me gotive. Da mi opeglaju veš, i da mi ni slučajno onu novu majicu ne opere u mašini.Da mi ulete kad god treba! Pa oni su mama i tata, to im je posao! Njihov posao je i da se brinu o našoj djeci! Da ih čuvaju po mogućnosti do osamnaeste godine.

Sa svojom samostalnošću mi počinjemo da zaboravljamo na ono što su učinili za nas. Nisu to oni čini da bismo mi vratili, niti bismo ikada mogli vratiti. Ali bi bilo lijepo da im s vremena na vrijeme ukažemo poštovanje. Da svoju majku poštujete malo više od veš mašine, ili šporeta. Da znate da cijenite ono što je vaš otac činio za vas. Što vas je možda zaštitio od nečega! Ne može to da plati nikakav novac, ne možete nikada da vratite sve one sate, dane i godine koje roditelji prožive i ulože u svoje dijete. Ali bi dijete trebalo da zna da jednog momenta treba da prestane biti sebično derište.

Ja sam naučila!

Balada o skorojevićima

Novac ne kupuje sve! Ne može da vam kupi sreću, ljubav, prijatelje, partnera. Tako kažu oni koji ne stavljaju novac iznad svega! Kažem i ja! Načelno mislim da novac ne može da vam kupi sreću, ali isto tako ukoliko nemate novac, ne možete baš sebi da priuštite mnogo srećnih momenata zato što vjerovatno razbijate glavu koliki vam je račun za struju ili telefon stigao ovaj mjesec. Da li ćete jesti neku salamu koja je na akciji, ili možda neki kvalitetniji doručak. A kažu da se bolje razmišlja punog želudca.

No, to nije poenta.

Bilo da ste totalni materijalista, ili potpuni hipi, činjenica je da novac koji posjedujete u velikoj mjeri kreira sliku o vama. Bila sam u situacijama da me ljudi okarakterišu na osnovu novca koji imam kod sebe, ili koji oni misle da imam kod sebe.

Dobro, nisu sad ni predrasude nešto što se juče pojavilo, niti neko svjetsko čudo. Bilo ih je otkada je svijeta i vijeka. Ali, zanimljiva činjenica mi se desila sinoć.

Na brzinu odlučih sa dečkom da odem u grad. Po neku knjigu koju smo kopirali. Imali smo trideset minuta da se spremimo i stignemo prije nego što se radnja zatvori. Zanemarili smo činjenicu da je nebo crno i da se sprema kiša. Navuksmo trenerke, patike i trkom se zaputismo ka gradu. Srećom izbjegosmo i neku značajnu kišu i zatvaranje kopirnice.

Onako neplanski odlučismo da pogledamo nešto u zlatari. Treba nam. Planiramo odavno, ali eto prosto nikako da pronađemo vrijeme za to. „Mogli smo sad“, složismo se. Nekoliko ih radi do 21h. Ušli smo u prvu. Ljubazna prodavačica nam pokazuje sve, rado objašnjava, komentariše, sugeriše. Zahvalismo joj se i idemo dalje.

Ulazimo u drugu. Prvo nas gospođa odmjeri od glave do pete. Ja u trenerci, a i on isto. Nisam ni našminkana, ne nosim ni nakit, a i sat mi je ostao kod kuće. Sve to ona skenira, vidim. I sama radim sa ljudima, pa sam naučila da lako procjenjujem karaktere. Pitam je za jedan komad nakita, a ona odgovara: „Au, gospođo to je skoro najskuplji komad nakita koji imamo“. Prvo dušice, nisam gospođa, da bi izbjegla da me etiketiraš u komunikaciji nisi trebala nikako da me oslovljavaš kad već ne znaš. A drugo, otkud uopšte znaš da nemam novca da kupim i tebe i taj komad nakita. Brojim ja to sve u sebi, dok se i dalje smješkam. Druge komade nakita je pokazivala tako što ih je držala u ruci odmaknute barem metar od mene. Ne onako kako to rade normalni prodavci i obicno izvade postolje na sto, pa možete lijepo da pogledate nakit koji vas zanima.

Zanemarivši činjenicu da je taj nakit bio odvratan i precijenjen, ništa nije bilo gluplje od njenog ponašanja. Zanemarila je da i ja mogu da ocijenim to što ona nosi i da je samo donji dio moje trenerke skuplji od njenog kompletnog „stajlinga“. Ako ćemo već da se rangiramo prema onome što nosimo.

Dešavalo se i suprotno. Da se kao student sa desetak maraka u novčaniku nađem slučajno u radnji u kojoj ne mogu ništa sebi da priuštim, a da ljudi na osnovu onoga što nosim misle da posjedujem veliki novac, pa me tako krenu (žargonski rečeno) smarati da kupim nešto. Uporno sam glumila nezaintersovanost, ali džaba.

Treća radnja. Neka prenapadno našminkana djevojčura ne zna da kaže ni dobro veče ispravno. No, nema veze. Ljubazno je pitam: „Oprostite možete li mi pokazati „to i to“. Opet taj pogled. Glava do pete: „Imate to poredano tuda po radnji, pa vidite sami“. „Ok“, kažem, „hvala“. Nema odgovora! A meni u glavi opet vrišti onaj glas: „Idiote ne kupujem krompir na pijaci pa da ga sama biram i pikam“. Uostalom koja je onda njena funkcija u toj trgovini? Sticajem okolnosti dolazi neka ljubazna gospođa. Čujem šta je pita. „Oprostite, ja sam došla po svoj sat, bio je na popravci, ostavila sam ga jutros“. Ova prenapadna gleda u ženu. Odgovara nakon minut: „To je sigurno kod kolegice ostavljeno, čekajte“. Opet ni dobro veče, ni molim vas. Trebalo bi mi laknuti, nije samo do nas. Ali to nije slučaj!

I tako mi pada na pamet da čisto iz zabave, da se dotjeram i odem kod gospođe iz druge zlatare, da tražim da mi pokaže sve što ima i da joj kažem da bih kupila one najskuplje minđuše koje imaju, ali da mi ne pašu na uhu! Ali, time bih joj samo pokazala da sam veći snob od nje!

Etiketa

Ima jedna strašna etiketa koju cijelog života nosim. Nosiću je i dalje! Tako mi društvo u kojem živim diktira! Taman kad pomislim da je za mene postala nevidljiva, da sam uspjela da je ignorišem, ona se pojavi, i opet me iziritira.

Imaju dvije vrste te etikete, čisto da ne bude jednolično. Prva je mnogo šira, ona ujedno obuhvata i vašeg brata, sestru, mamu, baku, strica, tetku: PORODICA POGINULOG BORCA! Druga je nešto svedenija, stvalja fokusa na vas pa kaže: DIJETE POGINULOG BORCA!

Zar nisu strašne?

Meni nekad strašne, nekad iritantne. Uglavnom mi i jedna i druga stvaraju glavobolju. Mislim kada bi neko drugi o tome govorio (onaj koji nije etiketiran) da bi mu ljudi možda više zamjerili. Ja ovako smatram da imam puno pravo da o tome govorim! Naposlijetku, govorim o sebi i u svoje ime.

Davno sam pisala (a i pravazišla) etiketiranje u školi, na fakultetu, i konačno kad pomislim da kao kategorija nismo više nikome zanimljivi za skupljanje simpatija i predizborne kampanje, oni me iznenade. Sada smo stasali da tražimo poslove! Pa se tako zgodno zapošljavajući nas etiketirane može upisati dobro djelo kod ovih koji stavljaju iksiće na glasačke listiće.

Kakva farsa! Kakve veze ima pogibija mog oca sa mojim kvalifikacijama na tržištu rada. Osim ukoliko bih možda bila zaposlena na savjetovanju djece koja su doživjela traumu, ne vidim nikakvu povezanost. Kada sam razmišljala o svojim potencijalnim poslodavcima, rekoše mi tad, da pošaljem dokumente i da napišem da sam izbjeglica i dijete poginulog borca. U prvi mah je zvučalo grozno, kasnije mi je bilo smiješno. Tužno, ali onako istinski smiješno! Da na konto smrti svog oca žicam posao! To vam je tako! Možete ga vi nazivati dugom države prema meni, vama, ali je to kamčenje prilike. Zašto bi to mene izdvojilo u odnosu na nekog drugog kandidata koji ima bolje reference? I da li to znači da ja nisam dovoljno sposobna da radim neki posao, pa mi neko sažalivši se nad mojom sudbinom treba dati priliku?

Razumijem da ljudi smatraju da država ima obavezu i da je dužna nama ljudima koji smo proteklim ratom pogođeni u najgoroj mjeri. Ali imam utisak da je ovo sve neko takmičenje, do jednog momenta kada bi nam mogli reći da smo sad kvit! Zato ništa i ne želim, jer nikad nećemo moći biti kvit!

Možda ste trebali pomoći kada sam imala osam ili devet godina. Kada ste trebali da mi date stipendiju tokom studiranja, a niste. E pa vidite, sve me je to tako lijepo očeličilo da mi ni za posao nije trebala vaša pomoć, i zbog toga vam hvala.

Danas je Nedeljko Mitrović izjavljivao kako se oni brinu o porodicama poginulih i nestalih i da kreiraju politiku za njihovo zapošljavanje. Šta čovjek o tome da kaže? Nije htio da imenuje opštine u kojima nema ni jedno takvo lice zaposleno u državnim organima (valjda), ali nešto slutim da su to one u kojima je opozicija na vlasti.

Kada su te iste organizacije koje se brinu o porodicama i njihovim pravima nazvale moju baku da je pitaju kako živi?! Ima li neko ko se o njoj brine s obzirom da joj je sin dao život za ovu državu? Onako da je nazove da je pita: „Dobar dan gospođo, kako ste?“. Sjećam se kako su ažurni bili da mi obustave primanja, ukoliko moja potvrda o redovno upisanoj godini zakasni sedam dana.

Danas na radnom mjestu (koje mi vi ni po kojem osnovu niste obezbijedili) se sjećam svega i povraća mi se od vaše brige.