sive Ових дана у свакодневне разговоре и трачеве уз кафу, чај или можда пиво, осим снијега, политике и беспарице увукла се још једна тема – Педесет нијанси сиве. Полемише се о свему, о филму, књизи, култури. Биоскопи задовољно објављују како су већ распродали све улазнице иако се филм емитује тек 12. фебруара. Видео записи који најављују филм имају милионе прегледа. Мени је ова тема, каква год да била, много дража од прича о Додику, Изетбеговићу, Босићу и Комшићу.

Ја сам читала књигу на основу које је настао овај филм. Контраверзну кажу. Скандалозну. Срамотну. Мени је била занимљива. Толико да сам је прочитала два пута и није ме срамота да то кажем. Да, да, сва три дјела. Не мислим да сам због тога мање образована, културна и више вулграна и развратна. Иако о томе данас многи моралисти радо полемишу.

Објављивани су и неки текстови на ту тему. Неке феминисткиње су тврдиле да та књига деградира женску популацију, да је одвратна. Негдје сам прочитала податак да је нека НВО у Великој Британији чак позивала на бојкот и јавно спаљивање књиге. А ја не разумијем. Не разумијем чему таква драма око нечега тако обичног. Око секса. У овом случају неког слободнијег и другачијег, али да ли то значи да читајући ту књигу желимо то исто?! Не, не значи. Јер би онда значило ако читамо неки кримић да се спремамо некога да убијемо, ако читамо неку научну фантастику (да аутоматски) морамо вјеровати у постајање неких других свјетова. Али не, највећа прашина се дигла око онога што сви радимо, и у томе уживамо, али не волимо баш о томе јавно да полемишимо. Ок. Поштујем.

Исто као што је нечија лична ствар да чита Педесет нијанси сиве, и погледа тај филм, без да му неко каже да је глуп или смијешан. Конкретно мене такав коментар не би ни дотицао, него кажем онако, глобално. И није то само проблем са овом књигом (филмом), много је то већи проблем о којем људи код нас лако суде, пресуђују и осуђују. Гдје дјевојке закопчане до грла упиру прстом у неке друге, слободније одјевене, а иза затворених врата и када падне ноћ раде исте оне ствари због којих упиру у ове друге. Често и много слободније, провокативније. Али док год смјерно почешљане, децентно нашминкане и тихе корачају градом – оне су фине дјевојке. Оне раде фине послове. Удају се за неке фине момке, кувају нека фина јела, рађају неку фину и културну дјецу, посјећују позориште и оперу. И читав живот одржавају ту фарсу.

А ту смо онда ми. Ми које читамо Педесет нијанси сиве и није нас срамота да то кажемо. Ми које носимо деколте када нам се то прохтје и баш нас брига шта ти мислиш је ли он пригодан за подне. Ми које ћемо ставити црвени кармин и отићи у цркву. Ми које живимо свој живот како нам се живи. Пијемо пиво из боце. Гласно се смијемо и није нас срамота рећи да уживамо у сексу. Ууууупс.

И увијек ми је био смијешан тај наш менталитет у којем скривамо ствари које радимо и у којима уживамо јер се бринемо шта ће нам рећи и о нама мислити људи које не познајемо. Да ли ћемо за њих бити довољно смјерни и поштени? Да ли је то нешто што нам се генерацијама усађује у главу не знам, драго ми је да код мене није никло? И драго ми је што су ме научили да своје емоције исказујем јавно и да ме никада није срамота онога што јесам. Што ми нису бранили да као дјевојчица налакирам нокте или да се играм са мамином шминком. Да у трећем основне носим сукњицу и ципеле са петом, јер ми се то свиђало, и не нисам због тога постала звијезда неког филма за одрасле.

И знам да кувам! И не излазим у клубове као када сам имала петнаест, не зато што сада и ја желим да будем „фина“ дјевојка, него зато што ми то више није интересантно. Иако сам небројено пута чула такав коментар. И да престала сам да пушим, не зато што ме је неко натјерао, него зато што је то опасно засметало мом здрављу. И да, они који ме знају, знају да ми се увијек фућкало за то шта ће други мислити.

И зато, ви фине дјевојке, даме, и још бољи младићи, немојте много да се оптерећујете око једног филма. Не одређује тај филм оно што сте ви. Ако сте синоћ отишли у позориште, умјесто у биоскоп, то не значи да сте аутоматски културнији и бољи. Свакако нисте паметнији. Нико ко је читао поменуту књигу (а о филму ћу моћи говорити када погледам) није од ње очекивао неко дјело за Нобелову награду. Нико није очекивао да ће обогатити неким нарочитим ријечима свој вокабулар, очекивао је да се добро забави и прекрати дан. А ја сам се сјајно забавила!

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s