valentinovo

Сутра је 14. фебруар. За неке Валентиново, за неке Св. Трифун, за неке субота. За мене Дан заљубљених, као што је и данас, а биће и прекосутра. Биће и у понедељак. Али волим тај дан који слави љубав! Волим сваки дан који је испуњен неким тренуцима који потенцирају њежност. Један дан када ће готово сви помислити на љубав! Дан када ће готово све ТВ станице емитовати неки романтични филм. И шта је лоше да један дан вјерујемо да је живот бајка, испуњена срцима, чоколадом и лијепим мирисима? Имамо ми у Републици Српској много дана који нас увјеравају у супротно!

Нажалост, неки ће га искористити за бескрајно и бесмислено филозофирање о томе како је то католички празник, како је наш светац Св. Трифун, како они тај дан бојкотују. Бла бла. Тиме ће упропасти и оно мало романтике којој се надала она друга половина љубавног пара.

А ја не разумијем чему такав отпор?! Шта је то толико страшно у мало љубави? Јасно је мени да Срби не воле много о емоцијама, да је код нас пожељно бахато понашање, лупање шаком од сто и сл. Оно имплицира како смо ми снажни, бољи и паметнији од осталих, али лијепо вас молим оставите љубав на миру!

Онда слиједи низ монолога како су ти празници увезени са запада. Како нам се то пласира путем ТВ-а, интернета. Како ми треба да будемо паметнији и одолимо конзумеризму. А насиље, дрога, цигерате, алкохол – то нам не смета? Против тога не протестујемо? Против бахатих политичара? Незапослености? Непотизма? Корупције? Сиромаштва? Све је то добро укоријењено свуда око нас! Али, смета нам љубав!

Нико ти није рекао да сутра некоме мораш да поклониш аутомобил! Дијаманте или неке скупе сатове, довољно је да један дан у години будеш мало мања сировина него иначе! Довољан је један цвијет, чоколада, или можда само искрен осмјех да се неко други осјећа посебним.

И да, знам, неко ће сада већ преврнути очима. На сладуњавост и клише. Али такви смо ми. Ми смо од ријчи: волим те и од љубави направили клише. За нас је то неко беспотребно кењање. И каква романтика?!

А у овој отужној земљи у којој живимо, у којој нам готово ништа није доступно, коме смета мало љубави? Коме смета клише?

За мене је клише испрана фаца неког политичара који годинама не силази са ТВ екрана. Надмени став неког татиног сина који живи на рачун туђе „славе“. Дјевојке које се продају за новац.

Једино ме још љубав подсјећа да у овом свијету није све преузео материјализам. Она ме асоцира на нека времена која су била много љепша од ових данас. Она је константа кроз године. Вољела је моја бака, моја мајка, волим и ја! Не знам да ли су славиле Дан заљубљених 14. фебруара, али знам да су славиле љубав, јер су и мене научиле да волим. И срећна сам што свијет не гледам очима песимисте и мрзитеља. Што могу да препознам оно племенито и добро, и зато ћу сутра уживати да гледам и како се неки други људи воле.

И зато пустите љубав. Имамо ми много већих гадости против којих требамо да се боримо, а на њих смо очигледно слијепи и нијеми. Љубав је једино лијепо што у овој држави још неким чудом живи, све друго што вриједи смо успјели отјерати.!

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s