pst

Питам се понекад ако нас наши преци гледају шта виде? Ја бих се кладила да виде једно велико ништа! Шта Вук помисли када двјесто година касније види неписмену свјетину? Шта ли мисли Андрић када види „интелектуалну елиту“ како се мучи да састави реченицу? Шта помисли наш савременик Матија Бећковић када види младе људе и вриједности које његују. Тијанић је јасно рекао шта он о томе мисли!

Само млади данас имају проблема да изговоре оно што мисле. Није ми јасно зашто? Можда зато што не мисле? Много би ми било лакше то појмити него да не мисле ради неког интереса. А то је најчешће разлог!

„Пст, чуће неко“, као мишеви из рупе док им само њушка вири. „Немој о томе писати, ко зна ко би могао прочитати“, додаје мишић из друге рупе. „Тако се никада нећеш запослити“, додаје трећи. Страшно! Тужно! Млади више немају мишљење ни о чему! Некада је омладина била покретачка снага друштва. Када би неко зарадио статус академског грађанина он би понос своје заједнице. Данас више друштвене свијести и бунтовништва има деда из комшилука од некога ко је завршио факултет. А тај деда је свој живот већ заокружио и привео крају. А шта ћеш ти?

Куда ти идеш са својим полтронским ставовима и сагињањем главе пред сваким за кога си помислио да је изнад тебе? Гдје су твоји ставови? Јеси ли спреман да их браниш? Или ћеш их продати за неку удобну фотељу?! Док не дођеш до тога да ти ништа није остало. Да не знаш ни ко си, ни о чему мислиш, ни како више требаш да мислиш!

Разумијем ја шта значи немати. Разумијем и да не треба живот подредити идеалима, на уштрб своје породице. Под сваку цијену. Али не морамо под сваку цијену заборавити да мислимо. Да постојимо. Не морамо дозволити да нас неки много лошији уче како да будемо добри.

Не говорим ја о револуцији, о неким претенциозним идејама, говорим о свакодневним стварима. Шта мислите о незапослености младих? Ништа. О сиромаштву? Ништа. О корпуцији? Опет ништа. О томе што свако јутро срећете човјека који копа по контејнеру? Ништа. Је ли вам га жао? Је ли у нама остало ишта људско или смо и то продали?

И зато не волим кад ми се диве! Када ме питају како имам храбрости да нешто кажем. Нешто тако обично и свакидашње. Увијек сам сматрала да је то моја обавеза! Да каже због оних који то више не могу. Због оних који својим дјелима показују али не умију. И зато немојте молим вас да своје ближње ућуткујете! Немојмо се учити на живот у рупи када нас тамо негдје чекају непрегледна пространства слободе!

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s