Свако јутро док се спремам за посао гледам ТВ. Најчешће је то ствар навике, а не потребе да се информишем. Срећа да је тако, јер ништа ново не бих могла ни чути. Једном седмично поткраде се ту неки прилог који привуче моју пажњу, угуран негдје између временске прогнозе и стања на путевима које у току свог једночасовног спремања за посао чујем пет пута.
Јутрос дочеках и вијести. Нисам се могла отети утиску као да најмање двије године слушам исте вијести. Томе не помаже ни чињеница да је ударна вијест наредног јутра већ била у синоћњем дневнику.
Нећу се ја бавити анализом медијских садржаја нити уређивачком политиком одређене медијске куће, него ме занима да ли је могуће да се у нашој држави ништа друго не дешава?! Да нас једино и искључиво занимају наши национални интереси и препуцавање са оним другима. Зар је могуће да већ годинама гутамо ту причу која нам сервирају они који су борци за наша права и очување нашег постојања. Да вас подсјетим, ја не постојим захваљујући вама. Постојим захваљујући онима који су ме створили, који су касније за мене гинули и онима који су се борили да ме прехране у овој држави која више брине о државном апарату него о онима који у њој живе.
И усудићу се да кажем да ме баш брига за Дан независности. Како је он обиљежен. Ко је крив, ко је дао сагласност. Као и све друго што се тиче политике ове државе ја сам се трудила да га потпуно ингоришем. Увукло се ту понеко сјећање на те несрећне деведесете иако сам добар дио њих већ одавно потиснула. Али ви се свесрдно трудите да нас свако мало подсјетите на личне ужасе које је свако од нас преживио. Зар заиста мислите да је то могуће заборавити? Зар је могуће да неко може да заборави како се осјећао док је шћућурен у претрпаном распаднутом аутомобилу бјежао од граната и од своје куће. Небитно је да ли се она звала Јелена или Амила. Зар мислите да је могуће да заборавите како са девет година присуствујете сахрани свог тридесетосмогодшњег оца? Не требају мени ваши годишњи парастоси да ме на то подсјете. Споменици, бисте, захвалнице и ордење. Ја тај споменик и бескрајну захвалност носим у своме срцу!
Али ми треба да ме понекад пустите да вјерујем да могу да живим нормално. Далеко од туге, бола, мржње! Далеко од константног подсјећања на оно што нико од нас не може да заборави колико год се трудио да сјећања замијени неким другим. Далеко од сталних форсирања како треба да се мрзимо, како није природно да се волимо!
Ја у вијестима желим да чујем како ћете ви омогућити мени да живим боље. Како ћете оправдати све оне животе који су дати за ову државу и потрудити се да она буде најбоља могућа. Како сте отворили неку фабрику! Урадили нешто поштено! Запослили неке младе људе. Нећемо ми никада тако лако моћи да се пољубимо и претварамо као да се никада ништа није десило, будући да се већ по самом пољупцу разликујемо ко смо и одакле долазимо. Али мислим да су нам снови једнаки.
Једнако желимо да живимо у најбољој могућој држави. Једнако желимо да стварамо, да радимо. Да уживамо у младости. Да формирамо своје породице. Да су нам ближњи здрави и на сигурном. Ја желим да вјерујем да је тако.
Не желим да вјерујем да постоје неки који сањају снове који се темеље на ономе да нечији снови престају да живе. Да нека друга дјеца уче како да живе без својих родитеља. Да мијењају куће, градове. Да се боје сирене која оглашава ваздушну опасност, јер сам сигурна да гдје да смо се налазили да смо се једнако бојали. Да су наши страхови били исти, без обзира да ли смо Јелена, Амила или Јосип.
И зато ме поштедите свог политиканства и онога чиме нам упорно мажете очи како се не бисмо бавили другим стварима. Да схватила сам, волите ме! Волите ову државу! Желите само најбоље! Да очувамо свој национални интерес! А гдје су дјела?
Despotica 