free-vector-graduation-cap-and-diploma-vector_001862_1-01

Свакодневно слушам о нашем образовању. Било да су тема основне или средње школе, факултети, формално или неформлано образовање. Најчешће се куде основне и средње школе, приватни факултети. Они су у нашем народу извор највећег зла. О јавним факултетима се ријетко говори негативно. То су расадници наше интелигенције. Наставни кадар који ту деценијама столује је најбољи могући.

Они који ме познају, знаће да су горе исписани редови иронија. Онима који ме не познају ћу радо објаснити своје ставове.

Да одмах одагнамо сваку сумњу, завршила сам јавни факултет. Уписала сам се на Филозофски, а дипломирала на Факултету политичких наука журналистику, а да се при том нисам преписивала. Како је то правно извео наш факултет а да смо задржали вјеродостојност дипломе – појма немам. Не мислим суперлативима китити приватне факулете због оних који би помислили да нисам објективна будући да на једном таквом радим. Нећу то ни да прећутим, због оних који би помислили да фолирам. Но, доста о мени.

Да одмах рашчистимо још једну ствар, на мом факултету су постојали асистенти и професори којих се и данас радо сјећам. Њих могу пребројати на престе једне руке – али и то је доста. Стручњаци и они пожртвовани. Трудили су се колико год су могли у том накарадном систему да према нама студентима буду коректни и да нам пренесу све оно што су знали. Нажалост студената који тек долазе, неки од њих више нису на том одсјеку. Нечији предмети су укинути, пребачени на изборне и сл.

Остали нису много вриједни ни помињања, али да их се присјетим још једном!

Његово величанство – државни факултет! Зашто величанство? Устројство једног таквог факултета је најближе монархији, гдје су сви у установи запослени најблажене речено племство почевши од портира и чистачице, па до декана. Ми студенти смо малени, небитни – поданици. Најчешће без икаквих права!

Дошавши на факултет као одличан ђак из средње школе била сам препуна елана и снова. Мислила сам да је факулет оно што гледам у филмовима. Добар дио љета сам се припрема за тај пријемни, да бих касније спознала да се група од планираних четрдесет студената проширала на сто иако се ранг листа није мијењала. Како? Реторичко питање.

Наш одсјек за журналистику није имао ниједну своју учионицу. Ону сталну, да кажемо да је наша, предавања смо имали на више локација, од Економског, преко Правног па до Технолошког и Машинског факултета. Онај почетни ентузијазам је полако јењавао. Професори на првој години као да су се утркивали ко ће нас више заплашити и убиједити да ће нас до почетка идуће године пола „отпасти“. Ваљда су такве биле њихове педагошке методе мотивације. Чудо! Други су нас затрпавали информацијама које ми ево пет година од завршетка факултета нису биле ни једном потребне. Оне које су ми требале сам углавном научила сама.

Наслушала сам се ту свега у кабинетима својих професора. Од коментара да није довољно да будем само лијепа да бих завршила факултет (што искрено никада нисам сматрала неким својим обиљежјем), до онога да не знам да напишем вијест, па ни извјештај, а ни репортаже ми нису ишле од руке. Нико ми није објаснио зашто, а ни како требам да их напишем. Моја професорица ми није показала своје.

Плакала сам тада. Ја, Јелена, не знам да пишем? Ја која никада нисам добила мање од петице из било каквог писменог изражавања кроз моје школовање? Није могуће да су сви они професори који су ми раније предавали били тако неуки, или толико пристрасни.

Одлазак у студентску службу је био посебна врста трауме. Нерасположена средовјечна жена је више била студенстки непријатељ него било каква помоћ за студенте. Ни моји умилни добар дан, молим вас, хвала, пријатно, довиђења нису могли да је смекшају. Баба је била неумољива. Ниједног осмјеха. Вјероватно јер смо је прекидали док мрви бурек над нашим испитним пријавама.

Дио мојих колега који су студирале са мном, ти који најчешће радо истичу како су завршили факултет (искрено немам појма како) не том нашем факултету нису научили ни како се негација одваја од глагола. Битно да су савладали руску филозофију. И они ће сутра да упиру прстом у некога ко није завршио факултет и да себе ките титулом академског грађанина.

Имала бих ја ту много да кажем, али не желим. Кажу да данас није тако. Да се факултет развио, да имају своју зграду, своје професоре, да је све на вишем нивоу. Нисте требали да се развијате преко студентских леђа, а недостатак нормалних услова за рад вам није био изговор да се према нама врло често понашате као да смо смеће.

Није то груб израз. Тако се и осјећамо док вас чекамо, а ви касните пет сати на заказани испит. Док пет пута куцамо на врата вашег кабинета у термину конслутација а вас нема. Док нас вријеђате пред осталим колегама јер нисмо задовољили ваше стандарде знања. Док бацате наше индексе.

И зато када причамо о ономе што је труло у овој држави, почнимо прво од државног!

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s