upitnik

Колико сам само пута чула како је наша држава лоша, како се тешко живи, нема посла, плата, дешавања…ничега. Врло често сам аргументовано о недостатку првог и другог и писала и сама дискутовала. Када човјек нешто нема, требао би да тражи, да проналази начине, да се бори. Код нас је логика – нема и тачка. Сједиш код куће и чекаш да ти то нешто што тражиш покуца на врата, јер си управо ти ТАЈ који је заслужио најбоље.

Лијепо је што нас уче и одгајају како у животу треба да тежимо само најбољем. Да не будемо лажно скромни и да се не задовољавамо мрвицама, али је лоше што нас не уче како да дођемо до прилика које заслужујемо и како да се боримо.

Научени смо ми, да ћемо по завршетку посла да се увалимо у неку фотељу, добијемо добро плаћен посао и ту столујемо до пензије. Не желимо да се трудимо. Па чак ни они који још увијек немају то факултетску диплому, не желе да се ухвате у коштац са било каквим пословима. Не знају они да је та факултетска диплома толико девалвирала и да посједовање једне такве за образовање појединца не значи баш ништа. Поносно шетају са тим дипломама многи који још увијек нису научили разлику између хтио и хтјео, не умију да са пословним партнером прогове пет ријечи на енглеском, а о неком смисленом допису или документу и да не говорим. Прочита се ту свашта.

Не тврдим да сам од таквих, нити боља, а ни гора. Ни сама нисам знала све, иако добро говорим енглески језик, а основе правилног изражавања сам научила још у основној школи, сматрала сам да не постоји посао који би ми био испод части. И даље тако мислим. Никада нисам упрла прстом у некога ко чисти мој хаустор или окренула главу од камиона градске чистоће. Али зато увијек радо окренем главу од ових неписмених интелектуалаца са купљеним радним мјестима. Онима који преврћу очима и питају те „зашто не тражиш посао у струци“. Окренем главу од дјевојчица које су у различитим креветима проналазиле пут до свог благостања у удобној фотељици неке агенције. Знате оне које дођу на посао сваки дан са уредно намјештеном фризуром, дотјераним ноктима, и штиклама од дванаест центиметара јер им је баш тако удобно.

Да ме неко не би погрешно разумио, немам ништа против дотјераних жена, и волим да видим и жене и мушкарце који воде рачуна о свом изгледу, али не волим када захваљујући свом изгледу (и лаком моралу) заузимају радна мјеста која не заслужују док са висока гледају све око себе. За њих нису послови у бутицима, кафићима, у приватним фирмама – то ће успјешно да раде њихове колеге са факултета које су имале мало мање среће и мало више скрупула. Ови „срећковићи“ ће те посјетити у бутику у којем радиш и поздравиће те љубазно, и знаћеш да им је жао што не радиш неки бољи посао, али ето биће боље. Потапшаћете те по рамену, овлаш загрлити и „јавиће ако код њих буде неки конкурс“.

Од ових на државним јаслама су ми једино говори ови на јаслама маме и тате. Баш за њих ни један посао није довољно добар! Има их у доби од осамнаест до четрдесет и сви су једнако самоувјерени и убијеђени да су они избарани за неке веће ствари у животу. Такви сједе код куће и живе од мамине пензије или плате и пљују на све живо у држави. Они не могу да раде за плате од тристо или четристо марака јер им се више исплати да сједе код куће и не доприносе никако. Једино кога кривим више од њих су њихови родитељи који их подржавају у тако глупим и непромишљеним одлукама. У тако лошим изборима, и што их нису научили како се у животу бори. Зашто их презирем више од ових са намјештеним пословима и уредним ноктићима, јер су се ови други борили, па макар и својим полним органом.

Ови принчеви и принцезе који чекају неке најбоље прилике да дођу на њихова врата, док их издржава мајка која ради у драгстору или прима неку оскудну пензију, нису вриједни помињања. Довољно простора су већ дали сами себи мислећи да су најбољи. Они ће те још сажаљивије погледати када им кажеш да си одлучио да радиш било шта јер не желиш да чекаш посао у струци и да годинама трунеш на бироу рада.

А за такве и ти радиш! За такве зарађујеш доприносе за здравствено осигурање док су они годинама на бироу. Такви љетују на бољим мјестима од тебе, јер имају образа да им и одморе плаћају родитељи. Возе њихове аутомобиле. Сипају бензин за пет марака док презриво гледају свог колегу са факултета док ради на бензинској пумпи.

И зато поштујем више ону тету која ми свако јутро очисти хаустор. И не би ме било стид да радим и њен посао. Ко зна, можда и она мора да заради додатна примања за свог сина који лежи код куће и чека бољу прилику. То је наша држава. Не може ни она бити боља од народа који у њој живи.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s