11541296_10206370558334414_1225961994_n

Када размишљам о нашој држави, осим што закључујем да има хиљаду ствари које бих вољела промијенити, примјећујем да је то једна од држава у којој се највише кука и моли. Покушавамо констатно од себе да направимо људе које треба жалити како бисмо на такав начин за себе измолили одређене прилике које сматрамо да заслужујемо.

Како не бих филозофирала, објаснићу практично! Прије неколико дана готово сви медији у БиХ, а и неки у региону су пренијели писмо дјевојке која критикује политичаре у Републици Српској и указује на то како је наша држава неправедна према неким категоријама становништва, као што су дјеца погинулих бораца. Сваку реченицу коју је написала подржавам. Сагласна сам са њом када каже да су подједнако лоши и једни и други. Да не требамо запошљавати дјецу политичара, функционера, богаташа и сл. Да се радна мјеста не требају наслијеђивати.

Узећу себи за право да коментаришем нешто за шта сам сигурна да ће већина људи замјерити или неће разумјети. Мој отац је погинуо у рату. Не могу да кажем да сам дијете погинулог борца јер одавно нисам дијете. Од те етикете бјежим цијелог живота. Не зато што сматрам да бих се требала стидити тога, већ због тога што сматрам да сам много више од те једне одреднице. За себе ћу рећи да сам Јелена, кћерка Здравка и Наде. Када негдје морам да објасним или кажем да ми је отац погинуо у рату, трудим се да то што прије скотрљам низ усне. Можда због чињенице да то никада нисам потпуно прихватила. Када би ме као дијете неко питао: „шта ти ради мама?“, покушавала бих да промијеним тему јер сам знала да ће идуће питање бити, „а тата?“. Након одговора који би једва промуцала би слиједио неки сажаљиви поглед. Одрасли би ме помиловали по глави. Друга дјеца би се извињавала што су ме питала. Али никада нећу заборавити тај поглед сажаљења! Тај поглед који те враћао у свијет туге гдје ниси исти као остала дјеца. У пубертету би сваки твој несташлук већ приписали лошем одгоју зато што немаш оца. Ако ти је на факултету кренуло низ брдо, и то је било зато што немаш оца и чврсту руку да те усмјери. Слушала сам то, корачала даље и настојала да нико не примјети када патим.

Зато ми никада на памет није пало да нешто тражим само зато што је мој отац погинуо. По чему бих се онда разликовала од других кћери и синова који послове добијају на основу својих очева или мајки. Суштински би било исто. Не би било праведно.

Ако би мене неко питао шта може да учини за мене и за ову дражву за коју су очеви, синови, браћа и мужеви гинули ја бих тражила да буде праведна! То би ми било довољно. Праведна и за мене, и за Марка и за Милицу која је имала срећу да су јој оба родитеља жива, али несрећу да не може никако да пронађе посао. Жељела бих да се запошљавају најбољи, а не синови и кћери. Ја сматрам да нисам у старту ни боља а ни лошија од оних који имају оба родитеља и зато са њима желим да се равноправно и праведно борим за животне прилике. Не желим да за њих молим. Никада и нисам.

Шта ћемо са мојим вршњацима који нису имали несрећу да им родитељи гину, а ни срећу да су синови и кћери неких успјешних родитеља? Како они да дођу до својих прилика? Како они да пронађу комадић среће у овој држави у којој мораш да крадеш или да молиш.

До када ћемо бити нечија дјеца, а када ћемо постати зрели и одговорни људи? Када ћемо изаћи из своје улоге жртве и почети да се боримо са животом?

Ако је моја једина квалификација на тржишту рада чињеница да ми је отац погинуо у рату, онда не требам ни да радим. Да ли то значи да познајем страни језик, рад на рачунару? Да сам одговорна, вриједна и марљива? Сложићете се са мном да не значи.

Како би дивно било да живимо, радимо и дјелујемо по принципу да нам се прилике намећу у завиности од количине нашег залагања. Колико смо добри. А, не зависно од тога колико смо добри са неким, или чија смо тридесетогодишња „дјеца“! То је тако једноставно! Али не! Ми до свега желимо краћим путем. По завршеном факултету до директорске позиције, примања са 4 цифре. Преко реда у поштама, банкама, трговинама. У двадесетим до својих станова и викендица. Па то млади у много развијенијим државама од наше не могу ни да замисле!

Када би било праведно па и на нашу штету, лакше бисмо се у овој држави будили. Лакше бисмо живјели. Можда бих тек тада сматрала да све жртве нису биле узалуд!

Advertisements

Jedno mišljenje na „До кад ћемо ићи кроз живот као кћери и синови?

  1. Živa bila, i puno sreće ti želim! 🙂 Pozdrav!

    „Никада никоме и низашта не признајте да је у праву. Ни по цену живота. Ваше мишљење је најбоље, јер за њега никоме ништа не дугујете: ни искуству, ни туђој мудрости, ни науци, ни историји, ни откровењу – само себи. Немојте се сагласити чак и ако вас убеђују да сте паметни. Савладајте ваше устрептало срце које жуди да се са тим сложи – то је клопка! Они желе само вашу сагласност. Затим ће од вас тражити да се, будући паметни, и у другим стварима сложите. А куда би вас одвело то попуштање – одвело би вас у анонимност.

    Не, ви ћете им рећи да сте будала, допустићете да се око тога развије дијалог, а ви ћете, ако мене послушате, разуме се, отићи тамо где ћете на миру моћи да слушате једног човека који ће вам о једној теми говорити на једино могућ начин. Треба ли да вам кажем, да ћете, највероватније, тај човек бити ви.“

    („Тамо где лозе плачу“, Б. Пекић)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s