BLOG

Прије годину дана, на свој рођендан а уочи обиљежавања годишњице страдања у Сребреници, написала сам један коментар (http://frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=8&idnovost=44464). Не повезујући га са Сребреницом, не омаловажавајући ничије жртве. Шта ме тада испровоцирало да напишем такав коментар, не могу да се сјетим. Вјероватно неко из државног врха Србије ко се упорно извињавао за поступке српског народа. Не појединаца, већ народа. Самим тим се извињавао и у моје име која сам тад била дјевојчица.

Ја сам се тада запитала зашто се никада нису извинили мени? Душици, Марку, Сањи, Немањи. Свим поштеним српским породицама у мојој држави који рат нису започели, још мање прижељкивали а по најмање сањали да ће своје мужеве тражити на размјенама лешева. Да ће копати по костима у нади да пронађу неки смирај. Као тридесетпетогодишња жена, то је прошла моја мајка. Као десетогодишње дијете ја сам на сахрани свог оца стајала испред мртвачнице јер нисам жељела да видим његове кости. Ми нисмо жељели рат. Моји родитељи су били Југословени. Вјероватно и чланови комунистичке партије. Њихови кумови и пријатељи нису били искључиво Срби, и они ме нису учили да мрзим. Нисам ни научила!

Зашто ово опет сада пишем? Прије пар дана мој коментар је преузео други портал (http://www.glaskotorvarosa.com/jelena-despot-oprosta-nema/). Коментари које сам ту прочитала су ме поразили. Вратили у неке суморне и сиве дане и потврдили зашто сам у тексту навела да не могу да се поистовјетим са државом Босном и Херцеговином. Зашто не могу да кличем њеној репрезантацији? Зашто се ту не осјећам добродошло. Ни не слутећи какав ће кредибилитет мојим ријечима дати оплели су по мени поносни Босанци. Ја сам постала највећи издајник њихове државе. Утјеловљење зла.

Свако ко се усудио да јавно пише и коментарише било шта, требао би бити спреман да добије и повратну информацију, ма каква она била. Признајем да овај пут нисам. Немам ништа против неслагања, дијалога, конструктивних расправа и размјена мишљења. Пишући свој коментар нисам имала намјеру никога да увриједим. Изнијела сам искључиво своје мишљење и нека од својих најдубљих осјећања. Када пишете о нечему механички или по задатку, онда коментари не могу ни да вас боле. Када неко покуша да вријеђа вашу интиму и осјећаје, и дира ваше ближње који више нису међу живима, па нису у стању ни да се бране, онда сте у стању да полудите!

Свако ко је пажљиво прочитао и имао жељу да схвати мој текст, схватио га је. Он није био политички обојен, наручен, нити му је најмера била да вријеђа било чију жртву. Он је тада давно био одраз љутње јер су наше жртве заборављене. Љутње на своје, јер сам на ове туђе одавно престала да се љутим. Не могу вас повриједити они до којих вам није стало, зар не? Нисам ја жељела да ме тада неко жали, јер нисам нека немоћна, неодгојена, залутала и необразована дјевојчица која данас дрхти пред мржњом којом је засута.
Да ствар буде гора, група на фејзбуку која реферира на заједништво становника Бијељине је преузела (без дозволе) овај текст и прекопирала га на своје странице. Објавили су и моју фотографију ваљда како би могли вјеродостојније да ме извријеђају. Оно што сам ту прочитала било је ужасно. Коментари, судећи по именима која стоје из профила, су били углавном припадника бошњачког народа. Пријетили су ми тако да ћу да се смијем са бандере, да сам курва четничка. Остале бљувотине је мој мозак очигледно потиснуо. Новим законом о контроли друштвених мрежа таквим коментарима би озбиљно могла да се забави и полиција а то бих и учинила да се линч није зауставио. Жао ми је што коментаре нисам сачувала па да ови освјештени Босанци виде у каквој држави живимо. Администратори групе су ми се тако извинили за непријатности и двосмислено рекли да ће обрисати мој коментар ако сам се покајала. Не, нисам се покајала, али ћете га обрисати зато што нисте имали право на првом мјесту ни да га објавите.

Љубазно су ме упутили да свако одговара за свој коментар. Ја сам за овај свој спремна да одговарам. Као и за онај претходни. У њему није било ни једне ружне ријечи упућене према честитим, поштеним људима ова земље, ма како год ви жељели да је зовете. И зашто вас брига да ли се ја осјећам као Босанка? Ионако ме у својој земљи не желите. А да будем искрена, овакву земљу не желим ни ја. Земљу у којој се називате курвом четничком ако имате своје мишљење, достојанство и своје болне успомене. Очигледно моје успомене нису довољно трауматичне да би задовољиле ваше критерије саосјећања. Зашто? Зашто ако смо сви пуноправни и једнаки грађани ове земље?

Администратори те групе су такође рекли да су мој коментар објавили, јер су претходно објавили одговор човјека на мој коментар, па су због потребе за објективношћу објавили и моју фотографију и коментар.
Објавићу и ја прве реченице тог човјека (не могу га назвати господином јер је од тога далеко) чисто како бисте имали увид у то због чега ћу му одговорити. Мишо Радић: „По годинама ми можеш бити кћер, али вјеруј такве бих се кћери стидио или се одрекао“. Видите чика Мишо, немате о чему да се бринете. Ја оца немам, тако да нема ко ни да ме се одрекне, нити да се поноси мноме. А ја се надам да схватате колико сте зао и болестан човјек када на овакав текст можете да почнете коментар таквим ријечима. Прокламовали сте ви касније о љепоти Босне и Херцеговине, јединству, цитирали Кочића и зарадали ту и тамо који аплауз. На тој групи сте скупили многе мање лајкова и коментара од мене, а то вам је очигледно био циљ, али нисте схватили да ће људи лакше да вас пљуну, него да вам упуте неку похвалу. Ви сте тако одлучили да пљунете на мене, и на моје успомене, указујући на то каква сам ја кћер. Видите чика Радићу, не постоји та пљувачина која би мене могла зауставити да пишем и да дрхтим пред таквим подмуклим умовима какви сте ви. Немам ја никога ни да ме брани, јер као што сам написала у тексту оца немам, али сам сасвим сигурна да ме се никада не би одрекао. Али видите још нешто, то што га немам ме је научило у животу да се борим са много већим звијеркама и демонима од вас. Вас који задајете ситне и ниске ударце. Али напослијетку, чика Мишо, хвала вам. Својим коментаром се покренули лавину увреда која је нажалост, потврдила оно на шта сам хтјела да укажем. И на крају, волите и одгајајте своју дјецу, за мој (пре)одгој је касно, а за то се побринула држава у којој живим.

Ја данас стојим уздигнуте главе, јер немам чега да се стидим, нити коме да се извиним. Моја породица у протеклом рату није била џелат, већ жртва. Спремна бих била да се извиним за било који свој чин, или чин моје породице који је некоме наудио. Одузео ближњег или прозроковао само једну сузу. Ја нисам могла, била сам сувише мала, мој брат такође. Мајка и бака су биле немоћне и схрване, а отац није желио да се бори. Није, али је морао. Вјероватно је зато тако тужно и завршио.
И зато ја не тражим више ни опрост, ни од својих, ни од њихових, ни од ових неутралних. Намјера ми није ни била. Намјера ми је била да кажем. Да се зна да је живио и један човјек који је имао своју дјецу, жену, мајку, сестре и пријатеље који су га вољели,а да га данас више нема. Човјек који никада никоме није у животу наудио, нити дјелио људе на своје и туђе. За свој губитак више не кривим никога. Таква је била Божја воља!

Мене пустите да пишем о свом болу и да се са њим носим, онако како ја знам. Можете ме мрзити, пљувати и вријеђати, али не можете узети моје успомене!

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s