upitnik

На основу чега ви оцјењујете неког човјека? Који је то квалитет који неко мора посједовати да би превагнуо тас на ваги на страну „добар човјек“. Чиме вас неко може импресионирати?

Видим сваки дан људе који се упињу да буду нешто што нису. Трчећи за неким положајем и већим степеником у друштвеној хијерархији газе све испред себе и заборављају све. Па и ко су, одакле су и чији су. Чујем их како се поносе својим познанствима истичући титуле и радна мјеста својих „пријатеља“. Он је доктор, овај други је директор, трећи је бизнисмен. Осим што ми тиме говоре какви су скоројевићи у мојим очима ништа више нису порасли.

Можда тај доктор и јесте добар човјек, али том његовом пријатељу до тога очигледно није ни стало. Истакао је његову титулу, сматрајући се ваљда вриједнијим човјеком јер је провео сат времена у друштву некога таквог.

Никада нисам и не могу да разумијем такве пориве. Да ли наша радна мјеста одређују број наших пријатеља? Нашу вриједност? Доботу? Нећу се сада правити наивна па рећи како не знам да ће вас што сте успјешнији више људи вући за рукав и глуматати пријатељство како би од вас имали одређене користи, али не могу да разумијем људе који мисле да би вас импресионирали тиме што у свом кругу пријатеља имају неког директора, програмера, не говорећи при том ништа друго о квалитетима те особе. Ваљда би то требало бити довољно.

Ја познајем много директора који су јако лоши људи. Љекара са чијим пријатељствима се не бих никада поносила. Професора које у животу не бих вољела два пута срести. Свештеника. Зашто њих истичем? Зато што ће људи пријатељство са њима истаћи као један од својих највећих квалитета. Познајем исто тако много људи са којима уживам да проводим вријеме никада не истичући њихов друштевни положај нити радно мјесто. Много више паметних и корисних ствари сам научила од својих баке и дједа који имају четири разреда основне школе и уживала у разговору са њима него са овим исфолираним скоројевићима који се тако ките неким лажним пријатељствима.

Много паметних људи, љекара, професора, инжињера чије успјехе и не знам јер их људи не потурају под нос у свакодневним разговорима. Свако од нас је некада поносећи се неким истакао чиме се он бави. Шта студира или је студирао и то су други типови хвалоспјева. Они су одраз поноса. Ови други су одраз комплекса једног малог човјека који се константно упиње да буде већи, не схватајући да је некоме можда и такав довољно велики.

Величина једног образованог човјека се мјери тиме да са сваким може пронаћи заједничку тему за разговор. Да може да говори о многим стварима. Мене у друштву љекара не занима да слушам о њиховим пацијентима, дијагнозама и стварима које не разумијем, не зато што не бих могла или не желим, већ зато што ме не интересују. И не само о томе, у своје слободно вријеме не желим да причам о било чијим пословима, понајмање о свом.

И не могу да одлучим који ми људи више иритирају живце, квази-интелектуалци који свима потурају под нос своја запослења у државним фирмама, разним агенцијама, комисијама, или ових који се хвале познанствима са тим истим.

Када би се само окренули и размисли, схватили би да је више квалитета и људскости у њиховом комшији преко пута који можда нема ни 4 раздреда основне школе, али има животну мудрост и добро срце. Да је више љубави у њиховој породици него што ће је икада бити на тим скупим вечерама и ручковима, због које сте их запоставили.

На крају свако од нас треба некога ко ће га вољети баш онаквог какав је. Без свих титула, шминке и шараде. Обичног малог човјека, какав ће на крају пута бити свако од нас.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s