ljubav

Svi jurimo za srećom. Težimo joj. Sanjamo. Nadamo se. Često je poistovjećujemo sa materijalnim. Mislimo da je sreća novi auto. Novi sat. Telefon. Cipele. A nije. Sreća je obično vrlo skromna, prizemna i lako dokučiva. Kada razmišljam o nekim svojim najsrećnijim trenucima shvatim da su oni najčešće bili lišeni bilo kakvog luskuza. Ogoljeni, pojednostavljeni ali istinski srećni.

Sreća je probuditi se živ i zdrav pored osobe koju voliš. Osmjehnuti se životu, dobiti poljubac u kosu i shvatiti da si spreman da se danas boriš sa svim izazovima, jer te danas opet čeka taj osmijeh i zagrljaj.

Kada smo Nemanja i ja odlučili da živimo skupa zabavljali smo se manje od godinu dana. Oboje smo bili studenti. On medicine, a ja žurnalistike. Bio je septembar. Ja sam bila apsolvent na fakultetu i upravo sam pronašla studentski posao od četiri sata u biblioteci. Sjećam se kako sam trijumfalno saopštila mami da ćemo Nemanja i ja, sada kad zarađujem, da živimo zajedno. Nije se protivila. Ja sam trebala da napustim sigurnost studentskog doma u kojem sam četiri godine boravila, u kojem nije bilo računa za struju i grijanje i da pronađemo novi stan. Silno sam se plašila tih cijena u oglasima. Tristo, četristo maraka samo za stan. I uglavnom su svi bili izdati. Septembar je inače najnepovoljnije vrijeme da u gradu u kojem boravi ne znam ni koliko studenata tražiš stan. Pronašli smo ga. Stan u suterenu. Eufemizam za stari stan u podrumu koji niko nije htio. A nama je izgledao kao vila. Sastojao se iz hodnika, kupatila, kuhinje i dnevne sobe sa dva kauča. Jedan od njih je bio potpuno bez federa, pa ako bi neko bez prethodnog upozorenja pokušao da se uvali, naišao bi na neprijatno iznenađenje. Prozori su bili tako visoko da smo mogli da vidimo jedino noge do koljena onih koji bi prolazili. Kauč na kojem smo spavali je za Nemanju bio tako kratak da se nije mogao ni okrenuti kada bi legao. Imali smo dvije šerpe i jednu tavu koju mi je dala mama. Nekoliko rasparenih šolja i tanjira iz studentskog doma, ali smo bili istinski srećni i zaljubljeni. Nekako bezbrižni. Neopterećeni. Nismo bili ni malo tužni zbog tog našeg podruma u kojem smo živjeli, nama je bilo lijepo.

Sjećam se kako je moja mama kada je prvi put došla, jedva uspijevala da zadrži suze. Promrljala je nešto u stilu kako nije loše, ali joj je pogled bio prikovan za crvenkasti lakirani šifonjer, kakav su baba i deda imali na selu pedesetih. Išla mi je na živce. Neki naši prijatelji bi pokušavali da nam skrenu pažnju da možemo da pronađemo i drugi stan. Ne. Meni je bio dovoljan moj zagrljaj. Osmijeh. Nisam vidjela ni dotrajali tepih, ni stari televizor. Bilo je nebitno. I nisam pokušavala da se ubijedim da sam srećna, i da budem lažno skromna. Ja sam istinski uživala u tim našim prvim ručkovima koje bismo napravili u posuđenim šerpama i na nekom starom šporetu.

Od ljubavi zaista može da se živi! Jer kad imaš ljubav sve drugo ti je manje potrebno. Kada si zadovoljan i srećan, ne misliš o stvarima koje ti nedostaju, već si zahvalan na onome što imaš.

Iz tog stana smo prešli u drugi. Navodno skuplji i bolji. Stan su izdavali učitelj i učiteljica u penziji. Kako zbog specijalne veze sa mojom bakom, volim starije ljude, mislila sam da će i ovo dvoje biti neki dobrodušni baka i djed. Stan je bio u visokom prizemlju, pa smo se vrlo često zezali kako smo se prenaglo vinuli iz podruma. Nismo bili ni manje ni više srećni. Bili smo jednako zaljubljeni, a ja sam u životu jedino željela da Nemanja više vremena provodi u stanu, a manje na putu. Preselili smo se u februaru, zima je bila na izmaku, pa smo poprilično čudne navike oskudnog grijanja našeg novog gazde pripisali dolasku proljeća. Kada je zima ponovo stigla, sjećam se da bismo u krevet dovlačili sve moguće pokrivače jer je u stanu bilo nenormlano hladno. Kada se danas toga sjetim, pomislim kako je bilo divno jer smo uglavnom spavali sklupčani jedno pored drugog, toliko stisnuti, kako bi bilo što toplije. Taj naš „kralj pingivna“ kako smo ga kasnije prozvali, je vrlo brzo postao prošlost i pronašli smo ljude i stan u kojem se osjećamo još zaljubljenijim i srećnijim. To ne znači da svi ti prosti i skromni momenti nisu bili dovoljna sreća sama po sebi.

Bila sam srećna i kada sam imala jedne patike, jedne cipele, jednu jaknu. Kada nisam imala mobilni telefon. Kada bih dobila dvije marke da kupim sendvič na velikom odmoru. A oni koji su nosili pet ili deset nisu bili srećniji od mene. Nisu ni danas.

I kada sam se vozila autobusom na fakultet, i kada sam hodala pješke po kiši. I kada su mi propuštale cipele. Bila sam srećna! I kada sam sama otišla na taj prvi razgovor za posao. Kada sam sve ono što je kasnije uslijedilo u životu postigla uglavnom sama uz osmijeh i poljubac u kosu za laku noć i dobro jutro. I nije mi nikada bilo bitno koliko novca je u mom novčaniku. Ni onda kada sam imala dvije marke za sendvič ni danas kada zarađujem svoj novac. Kada bih kao dijete trebala da poželim neku želju za Novu godinu, ili rođendan, uvijek je to bilo da budem srećna.

Danas kada već godinama ne živimo u tom podrumskom stanu, kada imam i cipele koje ne propuštaju i mnogo više od jedne jakne, ja se ponekad sa sjetom prisjetim tih jednostavnih dana. Mog djetinjstva kada sam nosila, ko zna čije omanjale džempere, i košulje sa ogromnim kragnama.

I volim svoj život zbog iskustava koja su me naučila da u životu težim ljubavi i sreći. Poštenim ljudima i iskrenim prijateljima koje novac ne kupuje. I zbog jednog Nemanje koji je upotpunio moj život i naučio me da mu se još više radujem.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s