med. sestra

Srijeda je. Budi me kiša i nelagoda u stomaku jer moram kod doktora. Od kad znam za sebe mrzim medicinske ustanove. Pomalo ironično živim sa ljekarom. U šali mu vrlo često znam reći kako može biti sasvim siguran da ga nikada neću iznenaditi na poslu.

Ambulanta u kojoj se liječim je nekoliko puta bila pomenuta u medijima jer joj je postojanje zbog malog broja pacijenata bilo upitno. Prolazim pored nje svakog dana na putu do posao i gotovo nikada nije gužva. Pomalo brzopleto zaključujem da se ne trebam naručiti jer sa doktoricu trebam svega pet minuta.

Ulazim u ambulantu, dvoje ljudi čeka. U sebi pomislim da odluka da se ne naručim možda i nije najbolja ideja, jer žurim na posao i imam svega petnaest minuta, no šta da se radi. Dolazim do medicinske sestre. Drži telefonsku slušalicu i ćuti, da li telefonira ili ne, ne znam. Iz pristojnosti, nakon izgovorenog dobro jutro, ćutim i čekam da mi se obrati. Svojim visokim i prodornim glasom para uši svih u prostoriji. „Šta ste trebali?“. Gleda me sa podozrenjem. „Pet minuta kod doktorice“, odgovaram, „nisam se naručila, oprostite, sačekaću“. E tu počinje njen ničim izazvani i potpuno nepotrebni monolog. „Niste se naručili. Mi ovde imamo jako puno posla, i znate morate se naručiti. Ako vama to ne odgovara vi idite tamo gdje se ne morate naručivati“. Sasvim smireno joj odgovaram da je to moja krivica i da ću sačekati. Ona teatralno nastavlja povisujući ton svoj maleni monolog. Svi u ambulanti naravno slušaju, jer ju je nemoguće igonrisati. Pobjednički sa skrštenim rukama na grudima me pita: „Jesmo li se dogovorili?“. Eufemizam za „jel ti jasno?“.

Uzimam karton i dok čekam, rečenice same naviru. Draga gospođo, ukoliko ste jutros željeli da nabildate svoj ego, trebali biste znati, da ste završili samo srednju školu, a ja fakultet. Dakle, obrazovanija sam od vas. Druga stvar, u svom poslu svakodnevno komuniciram sa ljudima i obično im se obratim sa „dobar dan, izvolite“, a ne kao vi sa „šta ste trebali“. Iako je razlika između ljudi koji nas posjećuju velika, jer vama dolaze oni bolesni, pa bi trebali i malo više empatije nego ovi moji. Treća, i možda najbitnija stvar, ukoliko ne primate pacijente koji se nisu naručili, sasvim uljudno i korektno ste to mogli da mi saopštite, kao što sam vam i sama napomenula, to je bio moj propust i spremna bih bila da dodjem i neki drugi dan. Umjesto toga vi ste odlučili da mi držite predavanje i da se ponašate krajnje neprofesionalno i neljubazno. A vi ste zapravo samo jedan maleni točkić u ogromnoj mašineriji sujete.

Razumijem ja, vrlo dobro, koliko ljudi ponekad mogu biti teški i nepristupačni, neljubazni i nedokazni, ali to nije razlog da nas sve poistovjećujete sa takvima. Možda vam oni upravo neljubazni i bezobrazni dolaze, jer su kao i ja jutros, uvidjeli da se sa vama ljubazno vrlo teško može komunicirati. Šta mislite koliko je neljubaznih jutros imala ona kasirka u Konzumu svega petsotinjak metara od vas, pa je opet morala ljubazno da se nasmiješi. Ona draga gospođo, ima platu gotovo duplo manju od vas, a mnogo više „pacijenata“ u toku dana. Po obrazovanju je možda i iznad tako da ne biste trebali misliti o sebi tako mnogo. To što nosite bijeli mantil ne znači da ste doktorica. Nosi ga i pekar, pa ne uobražava sebi mnogo. Da tragedija bude veća, doktorica je zapravo bila sasvim ljubazna i pristojna. Ali vi, sa svojim trijumfalnim koračanjem kroz ordinaciju i prepiranjem sa pacijentima ste začinili moj dan.
Ironično, neposredno prije posjete ambulanti sam gledala prilog na televiziji o poslovnoj komunikaciji. Kako se izboriti sa neljubaznim ljudima, koliko smo kao nacija ljubazni i sl. O profesionalizmu i posmatranju klijenta, pacijenta kao živog bića.

Koliko bi danas ljubaznih mladih ljudi bilo presrećno da može da obavlja bilo kakav posao. Koliko se medicinskih sestara zaputilo u Njemačku, dok vi, gospođo, tako traljavo obavljate svoj posao. Vaš posao nije da se svađate sa pacijentima, već da im pomognete i da ih uputite. To bi valjda vaše zanimanje trebalo da podrazumjeva.

Zašto ste vi jutros imali potrebu da se na mene, žargonski rečeno, otresete. Nemam ja problem sa egom, niti mislim da morate da mi podilazite. Od vas samo tražim da budete normalni i uljudni. Ja jutros nisam došla kod vas da se svađam, već da dobijem uslugu za koju plaćam zdravstveno osiguranje, i mene ne interesuje jeste li vi ustali na lijevu ili desnu nogu. Sasvim sam sigurna da to ne interesuje ni one koji će danas doći kod mene i zatražiti nešto, a ja ih neću opteretiti time što ste me vi jutros bez potrebe, iznervirali.

I najveći problem našeg društva, i ljudi koji u njemu odrastaju, sazrijevaju i egzistiraju je upravo u tome što za svoje postupke ne snose nikakve posledice. Kada bi vas neko pozvao na red, svaki put kada ste bez potrebe neljubazni prema nekome, kada biste platu primali na osnovu vaše učinkovitosti i kada bi neko čitao sve one žalbe koje pacijenti upućuju, možda biste se vi i drugačije ponašali. Ali, ne. Ljudi su umjesto toga navikli da vas podmićuju, kafama, bombonjerama i čokoladama. Tako vašem božanstvu dajući još više na značaju.

A i vi ste zapravo samo samo čovjek, kao i svi mi koji smo jutros došli. Na vašu veliku štetu, birate da ne budete čovjek ispred svega, i zbog toga mi je iskreno žao, jer ako želite da se igrate titulama i položajima, mnogo je onih koji će biti iznad vas.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s