Trebala bih, a ne mogu

U društvu u kojem zivim koje sa osolobađa od stega patrijarhata i svega „zatucanog“ trebala bih da se izvinim za mnogo stvari. Trebala bih da se svrstam u neku grupu kako bih mogla da funkcionišem, jer ne možeš biti „u sredini“. Ili si lijevi ili desni. Feministkinja ili nisi. Našminkana ili zapuštena. Vjernik ili nevjernik. Gej ili homofob.

Trebala bih da se izvinim što sam Srpkinja i što se ponosim time. Ako se tako deklarišem automatski znači da sam nacionalista. A nisam. Biti Srpkinja ne znači mrziti sve ostale. Biti Srpkinja ne znači veličati neke od kojih ti se diže kosa na glavi a tvog su „roda“. Navijati za Srbiju ne znači mrziti Hrvatsku. Trebala bih valjda da se izvinim, ali ne mogu.

Trebala bih da se izvinim svim „našminkanim“ jer ste me popljuvali kada sam rekla da nisam takva. Ne mogu biti u sredini. Neko ko ne voli svu tu šminku ali ponekad stavi karmin i maskaru. Ne, ne mogu. Ne mogu reći da ne volim solarijum. Ne mogu jer vi automatski mislite da pljujem sve vas koje volite. Kakve veze ima to što vi volite sa onim što ja ne volim?

Trebala bih da se izvinim što vjerujem u Boga jer je to tako zatucano. Ne možeš biti urbana i vjerovati u Boga. Ne možeš vjerovati u Boga, a ne vjerovati u popove i njihove skupe aute. Ne možeš vjerovati u Boga a ne postiti svaki post. U ovoj kategoriji me svi odbacujete i ateisti i vjernici. Nedovoljno prepodobna a suviše vjerujuća.

Trebala bih da se izvinim jer prema gejevima imam neutralan stav. Niti ih volim, niti ne volim. Nemam potrebu da vičem sa krovova kako je to OK jer ću tako biti moderna. Niti potrebu da šutiram i pljujem onoga koji jeste. Svaka osoba bila gej ili ne je za mene osoba. Osobe simpatišem zavisno od količine duše koje posjeduju. Poznajem neke sjajne gejeve i neke malo manje sjajne. Isto tako poznajem neke hetero osobe koje ne bih u životu poželjela dva puta sresti. Dakle, bili gej ili strejt, nemam mišljenje o vašoj seksualnoj orjentaciji. Dapače, krajnje mi je zatucano o tome i diskutovati. Vaša stvar.

Trebala bih da se izvinim jer volim da jedem. Svima vama koji vrlo rado primjetite moj kilogram viška…ili manjka. Trebala bih da se izvinim što me nije briga šta o meni mislite. Trebala bih da štujem neke od najnovijih trendova. I pokušala sam. Nije da nisam. Ali kako da odbacim ono na šta su me godinama učili. Jaje sa slaninom i domaći hljeb. Pogaču i cicvaru. Grah. Kako da to zamijenim algama i makrobiotikom. Kako da kupim brašno koje košta 6 maraka i ulje od kokosa. Kakvog kokosa i gdje se to kupuje?

Trebala bih da se izvinim vama muškarcima jer nisam pokorna ženica. Što ne trpim tlačenje i što se u meni javlja poriv da prkosim. Što volim da se svađam i što ne trpim vaše „balkanske“ tripove.

Trebala bih da se izvinim svim ženama što znam da razvijam pitu. Što smatram da skuvati, oprati i ispeglati svom muškarcu ne znači biti pokorna žena bez stava. Trebala bih da se izvinim što mislim da biti domaćica nije nimalo degradirajući poziv. Zapravo je mnogo zathjevan i odgovoran. Zapravo ste vi šef svima onima koje najviše volite. A vi koje ste šefovi znate da nije lako imati sve pod kontrolom.

Trebala bih da se izvinim svim majkama svaki put kad kažem da ne želim da rađam. Trebala bih, ali ne mogu. Trebala bih da se izvinim svaki put kada kažem da ne osjećam u svom srcu da mi je vrijeme, a ne znam ni da li će ikada biti (ako ikad bude, oprosti moje buduće dijete, i nemoj čitati). To ne znači da ja mrzim vašu djecu ili da ih ne želim u svojoj blizini. To ne znači da sam kamena i da nemam ljubavi za ta mala bića.

Trebala bih da se izvinim što već godinama živim sa muškarcem neudata. Trebala bih. Svima vama koji pitate kad ću. Svima koji kažete da je bolje da imam veliku svadbu naspram one koju ja želim. Dolaziće mi rodbina, kažete. Naporno je to kad se udaš a nemaš svadbu pa te onda svi maltretiraju danima. Za šest godina mog života u mom domaćinstvu sa ovim za kojeg se još nisam udala (i ne znam kad ću) osim moje najbliže porodice i prijatelja nije mi bio NIKO od moje šire porodice. Kažu oni doće… Kažu da me vole. Kažu…

Trebala bih ja da se izvinim za mnogo toga što vi smatrate da nije u redu, ali me zaboli…

Ne volim da se svrstavam u grupe. Ne volim da mi grupe nameću pravila. Reče jednom čovjek kada sam se pitala u tekstu kakva sam ja to žena kad ne volim ništa od tih „ženskih“ stvari da sam ja hipik. Možda i jesam.

Ponosim se time što sam žena iako su upravo žene te koje me najčešće pljuju i ne odobravaju. Nikada me nisu mnogo voljele. Valjda zbog moje potrebe da prkosim i da nikada nisam „mejnstrim“.

Sa mnom ne upravljaju grupe i trendovi. Upravlja moje srce. A srce je mnogo zajeban organ.