Nisam dugo pisala. Spremala sam se za prvi „pasivni odmor“ od 2010. Nakon ovog odmora mogu reći da mi izležavanje na plaži poslije samo pet dana prelazi u dosadu, a duh traži da se hoda, vozi, i kreće. Bilo kuda.

Kao i svaka luda žena, prije odmora sam morala da kupim pet novih krema, haljinu, još jedan kupaći i još ponešto što mi sigurno neće trebati. I nije. Od kofera veličine manjeg ormara sve se svelo na dva šorca i majice, kupaći, peškir za plažu i jednu haljinu. Onih ostalih 100 majica nisam ni izvadila iz kofera. Ali uspjela sam čak i dva puta uključiti mašinu za veš.

Prvih par dana odmor mi je bio prijeko potreban. Potpuno isključeni tumarali smo do plaže, od plaže do apartmana, dobro poznatim putem. Jeli, spavali. I to i preko dana. Bez obzira na vremenske prilike glava me nije boljela. Gužva mi je smetala samo u kontekstu da je prekomentarišem. Kilometarski red u marketu me nasmijavao. Bilo mi je toplo u duši. Miris soli i šumice, šum valova, sunce koje je grijalo su bili ono što je moj mozak očajnički trebao da se iz stanja pregrijavanja prebaci u potpuni off.

Posmatrala sam ljude na plaži. Raznih oblika i veličina. Manje ili više potamnjeli. Nije bilo onih „super modela“ sa savršenim trbušnjacima, namještenim frizurama koje kasnije u moru možeš prepoznati jer dok plivaju izgledaju kao nojevi kako ne bi skvasili svoje frizure. Zar nisi došao na more da se odmoriš i budeš slobodan? Da ti kosa bude slana, da te kamenje bocka po petama, da skineš šminku i odmoriš kožu. Kome su sloboda figaro i fen na +50?

No nisu oni bili moj fokus, jer je takvih kao što rekoh bilo jedno ili dvoje. Jedna prezgodna teta koja je na plažu došla sa naušnicama, rumenilom, namještenom frizurom, nije ni ušla u more, već je samo dodavala nijanse tamne na svoj ionako preplanuli ten. Na kraju dana njen muž i dva sina su kao pravi „džentlmeni“ ostavili prezgodnu tetu da sama nosi pet cekera dok su oni ponosno ispred nje odšetali sa plaže. Po njenim asesoarima se vidjelo da imaju novca. Svi ostali na toj plaži su bili obični.

Mogli smo jedino da se razlikujemo prema tome kojim jezikom govorimo, pa smo tako N i ja imali svoje komšije „Slovence“ i „Švabe“. Razlikovali smo se po bojama kupaćeg. Po količini stvari koje smo dovukli na plažu. N i ja smo zaključili da je svijet otišao do đavola jer smo bili jedni od rijetkih koji su na plažu ponijeli samo flašicu vode, kremu za sunčanje i peškir. Sada se na plažu nose šatori, stolice na rasklapanje, vlastite ležaljke, podmetači „za ispod peškira“, zepice „za u vodu“, šlaufi, flamingosi i ostale gluposti. Nije mi bilo jasno ko svoj odmor želi da optereti misleći da li je „poteglio“ sve te stvari SVAKI DAN sa sobom.

Ono što je bio fokus mog razmišljanja je što smo uprkos svim tim sitnicama koje sam nabrojala bili isti. Nisi mogao da vidiš ko je tu doktor, ko je advokat, ko je šljaker, ko konobar, jer smo svi nosili samo svoju kožu. A koža nam je bila više ili manje preplanula. Mogao si da vidiš kad je ko došao na more, čija je tolerancija na sunce slabija i ništa više od toga. Možda oni vrhunski poznavaoci mode mogu bolje da prepoznaju brendove na kupaćim kostimima, ali meni su svi bili isti. Osim gore pomenute tete koja je sa svojim premasivnim zlatnim naušnicama i ogromnim Dior cvikama vrištala „vidi šta ja imam“, a sve nam o svom imetku rekla onog momenta kada je ostavljena da sama nosi cekere za plažu.

Mogao si da vidiš ljude koji nisu iz časopisa i provučeni kroz filtere instagrama. Sa strijama, celulitom, borama. Sa nesavršenim tijelima. I upravo zbog toga je bilo sve savršeno jer smo tu svi bili samo ljudi. Nisi mogao da dovezeš svoj auto na plažu. Nisi znao ko je došao sa Fiat-om a ko sa BMW-om. Nisi znao koliko je ko bogat jer su kafa i pivo bili isti za sve. Nije bilo razlika između nas, mogao si samo da se sakriješ iza stakala naočara dok odmjeravaš nekog zgodnog tipa. Sve ostalo je bilo transparentno. I bilo me briga. Bila sam srećna. Tu sam ponovo spoznala svu ljepotu jednostavnog i neopterećenog življenja i bila toliko uzbuđena zbog tog saznanja kao da sam u najmanju ruku otkrila novi kontinent.

Pred naš polazak na plažu je stiglo i desetak baka. Možda u ranim sedamdesetim. Dofurale su bake sa sobom cijelu dnevnu sobu, zauzele pola plaže. Donijele sto i stolice i bezbroj plastičnih zdjelica. Popile po rakijicu koju su same donijele, glasno se smijale i psovale, ponosno šetale svoja stara tijela u kupaćim kostimima upadljivih boja i dezena. Za mene i N su bile nepresušan izvor zabave. Dublje gledano pokazale su mi svu suštinu srećnog života. U glavi sam pravila paralelu između njihovih srećnih izboranih lica i plastičnog osmijeha gore pomenute sa Diorom i zlatom.

Kad je baba glasno ispalila: „Ma boli me kurac“, ovi koji su razumjeli su se sa zgražavanjem okrenuli. Ja sam se umalo grohotom nasmijala, jer baba je u ove četiri riječi sažela svu suštinu života i odmora. Jer bi upravo takvo i trebalo biti! Ako si u takvom stanju uma, ne treba ti ni flamingos ni Dior. Ni instagram ni filter. Ni skupi koktel, niti te kamenje bocka, jer te za sve boli ona stvar!

Advertisements

2 mišljenja na „Kako su me na smisao života podsjetili grupa baba i jedno boli me k….

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s